Тешко је замислити да постоји нормалан човјек у Црној Гори чија прва асоцијација на политику и медије није минско поље које би, ваљало, забетонирати до посљедњег времена.
То се не може, као што се не може зарити глава у пијесак да се не слуша и да се не гледа безумље и бездушје у коме живимо – безндажени, анемични, осакаћени себичношћу, идеологијама, страначким мимкиријама, лажним емпатијама, неискреношћу; лишени, некад нама тако својствене, спремности да будемо прави, достојни и поштени бар у несрећама – језивим и страшним, које нас опомињу да постоји нешто што никако и нипошто не бисмо смјели изгубити: ДУШУ!
Мир, мир, мир – вјечни мир мртвима!
Нама? Шта нама остаје!?
Држава, политичари, медији, несреће које нас опомену да имамо пет хиљада полицајаца, али немамо довољно чизама и панцира; да имамо политичаре без одговорности; да имамо медије без кодекса; да имамо друштвене мреже на којима аналитичари, политички фанатици и лудаци свих профила сију мржњу, мржњу и само мржњу.Тешко нама!
Мало, премало разума могло се чути претходних дана. Политичке и чиновничке фразе, медијске сензације ужаса, колумнистичке експертизе злодјела „украшене” иронијом и цинизмом!
Изговорене ријечи као и људи сносе, ваљда, некакву одговорност. Али како!? Како то очекивати у друштву у коме телевизијске екипе након монструозног злочина хитају да питају грађане шта мисле о злочину!? Како, када анкетирани грађани размишљају шта би могао бити мотив злочинца!? Мотив! Страхота! Тешко нама кад једно злодјело постаје материјал за сваковрсне бездушне истраге и интерпретације, за јавни живот без саосјећања и саучешћа.
Милорад Дурутовић
