Vagenkneht je odlučila da izađe iz Levice i napravi svoju stranku. Ne krije da želi da osvoji birače AfD. Nema sumnje da će je, barem na istoku zemlje, jedan broj glasača AfD stvarno podržati
Nema nikakve sumnje da živimo u vreme dominacije levice i levičarskog pogleda na svet, a da je to tako, vidi se već po načinu na koji su mediji – od Vremena do Sputnjika – objavili vest da Sara Vagenkneht u Nemačkoj osniva još jednu levičarsku stranku. Ne samo da su u izveštajima izostali zabrinutost ili povezivanje sa totalitarnom prošlošću, već se u komentarima mogla osetiti i izvesna doza blagonaklonosti, ako ne i entuzijastičnih očekivanja od nove partije i njene šefice. Pada u oči da su ovoga puta čitaoci pošteđeni priča o „populizmu” i o socijalnoj demagogiji. Ova blagonaklonost postaje upadljivija kada se uporedi sa izveštajima koji su pratili osnivanje, odnosno aktivnosti Alternative za Nemačku. Nije se našao niko da Vagenknehtovoj prišije nipodaštavajući nadimak, recimo „Staljinka”, na način kako se o Frauke Petri govorilo kao o „Adolfini”, iako vezu između Vagenknehtove i zločinačke prošlosti komunizma ne bi bilo teško uspostaviti.
Naime, Vagenkneht je napustila svoju dosadašnju stranku, Levicu, zato što joj ova za nju više nije bila dovoljno „levo”. Međutim, Levica je zapravo stranka naslednica partije istočnonemačkih komunista (SED). Vagenkneht je sa drugovima iz partije došla u sukob zato što su se pomerili u pravcu „nove levice” i prihvatili nove teme – kao što su prava migranata i manjina – zanemarujući klasična socijalistička stajališta. Drugim rečima, Vagenkneht nastupa sa pozicija ortodoksnog marksizma, odnosno stare levice, a ono što su mediji kod nas nazvali „konzervativni socijalizam” moglo bi se i drugačije krstiti. To što se u starom marksizmu sada vidi osveženje, ne govori toliko o Sari Vagenkneht i njenim saborcima koliko o opštem stanju medijsko-političke scene.
Mnogo generala, malo vojnika
Na konferenciji za štampu Vagenkneht je markirala svoje pozicije. Njena ciljna grupa su svi oni koji naporno rade, žive od svog rada i koji se osećaju zanemarenim od strane establišmenta. To su ljutiti građani, često iz provincije, koji se osećaju razočaranim i zanemarenim i kojima je dosta tutorisanja od strane političke klase. Rečju, radnici, nameštenici i sitni preduzetnici koji sve teže sastavljaju kraj sa krajem. Stanje u zemlji je loše, a krivi su oni koji iskorišćavaju radnog čoveka. Zato Vagenkneht obećava novi početak. Time su negde iscrtane pozicije nove stranke koja želi da bude opozicija zelenoj vouk (woke) levici, ali i transatlantističkoj Mercovoj Hrišćansko-demokratskoj uniji. U suštini, u programu koji je predstavljen nema novina u odnosu što je Vagenkneht već objavila u svojoj knjizi. Ona upozorava na deindustrijalizaciju Nemačke, siromašenje stanovništva, sužavanje prostora slobode govora i protivi se politici sankcija. Time nova stranka zapravo objavljuje da planira da se za glasove takmiči, pre svega, sa opozicionom Alternativom za Nemačku. U onome što je istaknuto kao nacrt programa su u mnogim glavnim tačkama jasna poklapanja sa programom AfD. Ne treba zaboraviti da je jedan od lidera AfD, Bjern Heke, već pozvao Vagenkneht da im se pridruži.
Pri tome je nezgodna okolnost za Vagenknehtovu i njenu družinu što ova marksistička grupa – uprkos pozivanjima na radnog čoveka – nije duboko ukorenjena u narodu. Drugim rečima, to je armija u kojoj ima mnogo generala, ali malo vojnika. Sara Vagenkneht je još dok je bila deo Levice pokušala da osnuje sopstvenu platformu koja nije donela nikakav uspeh. Sada želi da sa istim lojalnim kadrovima osnuje partiju, pri čemu se za sada ne spominju novi ljudi, već se radi o bivšim poslanicima i simpatizerima Levice. Pri tome treba voditi računa o još jednoj okolnosti. Naime, reč je o grupi koja je u okviru sopstvene stranke do sada gubila uticaj i sada nastoji da se izvuče iz političkog ćorsokaka i pronađe izlaz u stvaranju sopstvene organizacije. Važan je podatak da se stranka – iz koje se Vagenkneht i njena grupa povlače – i sama nalazi u opadanju. Na izborima za Bundestag, Levica nije uspela da pređe prag od pet odsto i postala je parlamentarna stranka samo zahvaljujući osvojenim direktnom mandatima.
Na nedavnim izborima u Bavarskoj i Hesenu stranka je ostala bez mesta u pokrajinskim parlamentima. Deo stranke je za to okrivio upravo Saru Vagenkneht, koja, navodno, nije sledila stranačku politiku pa je unela zabunu među birače. Rečju, oko Vagenknehtove je okupljena manjinska grupa stranke u opadanju. Kritičari sa desnice primećuju da čitavom poduhvatu nedostaje entuzijazam. Vagenkneht je možda prijemčiva i zanimljiva građanima, oni se možda slažu sa onim što ona govori i piše, ali to ne znači da su spremni da sa njom prihvate bez ostatka i njeno okruženje, odnosno sve one ostatke stare levice. Stranci Sare Vagenkneht potrebno je još nešto više od samo popularne šefice i medijskih simpatija. Pored toga, ostaje otvoreno pitanje i ideološkog jedinstva unutar nove stranke. Spomenuti generali ne dele baš uvek sasvim istu viziju, na primer po pitanju migranata, i veliko je pitanje kako će stranka dalje formulisati svoj program. Po onome što je za sada sasvim jasno, među osnivačima nove stranke postoje razmimoilaženja.
Blizina i konkurencija u odnosu na AfD je pitanje koje zahteva posebnu pažnju. Obe strane se obraćaju istom telu i slične su po onome protiv čega istupaju: protiv politike Zelenih, voukizma, transatlantizma, novog totalitarizma… Stoga je razumljivo što će se nova stranka obrušiti na konkurenciju i to koristeći sav onaj arsenal koji upotrebljavaju i ostale stranke. Vagenkneht ne krije da želi da osvoji birače AfD. Prema anketama nema sumnje da će, barem na istoku zemlje, jedan broj AfD glasača stvarno podržati Vagenkneht, jer je AfD do sada već privukla deo bivših birača Levice. Pitanje je, međutim, koliko će stvarno nova stranka oštetiti AfD. Po onome kako stvari za sada stoje, Vagenkneht ne nudi biračima ništa drugo, do staru verziju Levice, koja se oslobodila naslaga zelene ideologije i voukizma. To znači da ukoliko nova organizacija ne ponudi nešto novo i ne uspe da se profiliše, njeni dometi, dugoročno gledano, će ostati ograničeni, pa samim tim i mogućnost otkidanja glasova od desnice.
U ovom trenutku, ankete nisu ujednačene u tome koliku podršku uživa nova stranka. To drugim rečima znači da će izborni uspeh ili neuspeh nove partije više zavisiti od AfD, nego od Sare Vagenkneht i njene okoline. Naime, ukoliko AfD ubedi birače da je u stanju da predstavlja njihove interese, odnosno da im ponudi autentičnu viziju „solidarističkog patriotizma” (Benedikt Kajzer), stara levica će postati suvišna i sasvim nestati. Ovo se, pre svega, odnosi na pitanje migranata. Dakle, ukoliko AfD ubedi birače da su oni jedina stranka koja stvarno može da obustavi nekontrolisani priliv stranaca i pokrene mere za njihov povratak u zemlje porekla nemaju razloga da strahuju od konkurencije sa levice. Sara Vagenkneht i njeni saborci nisu patriote koje su jednostavno do sada bili članovi pogrešne stranke, već ljudi sa stare levice koji teško mogu da iz svoje perspektive formulišu politiku protiv „velike zamene” (Reno Kami).
Simulirani pluralizam
Jedno je, međutim, u odnosima među strankama za sada sigurno. Ukoliko nova stranka na istoku stvarno značajno ošteti AfD, biće to najbolja usluga koju je Vagenkneht mogla učiniti baš onim strankama – od demohrišćana, preko Zelenih, do Levice – protiv kojih se navodno bori. Pokušajmo da napravimo jedan misaoni eksperiment. Naime, ukoliko bi AfD u, na primer, Saksoniji osvojila preko 36% glasova, što je za sada sasvim moguće – to znači da bi sve ostale stranke morale da uđu u nekakav aranžman protiv AfD. Taj aranžman uključivao bi i nekadašnje konzervativce iz CDU, Zelene i Levicu. Time bi se sve stare stranke pokazale kao jedinstven blok, a partijska scena zaoštrila u meri da bi se morala svesti na odluku za ili protiv AfD. Maska pluralizma bi pala, a stare partije bi morale mnogo toga do objašnjavaju svojim tradicionalnim biračima. Međutim, ukoliko bi nova stranka uspela da privuče značajan procenat birača AfD-a, to bi starim partijama omogućilo da nastave sa politikom simuliranog pluralizma. Vagenkneht je sama najavila takvu mogućnost, otvorivši vrata za koaliciju sa CDU u Saksoniji.
Na kraju, Sari Vagenkneht se mora odati priznanje da je svojim osnivanjem stranke levičarskom intelektualnom proletarijatu izvukla tlo ispod nogu i upropastila im omiljenu jadikovku. Naime, svako ko se ikada našao na nekom levičarskom okupljanju, morao je da sluša staru, tugaljivu priču o tome kako više nema levice u starom smislu i kako su se radničke partije sasvim utopile u vouk, lajfstajl ili kavijar levicu. Nema levičara koji na takvim skupovima nije zahtevao obnovu i izbacivao stare parole. Nakon tog rituala, govornici su mogli mirno da se povuku i da nastave da vode svoju vouk politiku i uživaju u kavijaru. Neobavezna osuda svetskog kapitalizma ne bi im smetala da nađu svoj mir sa istim tim sistemom koji i sam potpomaže levičarsku kulturnu politiku. Međutim, sada im je Sara Vagenkneht ponudila ono za čim su navodno čeznuli i što će sada najveći deo levičarskog intelektualnog establišmenta mirno ignorisati. To, naravno, ne govori toliko o Vagenkneht, koliko o duhu vremena, gde su prigodne izjave i dobre namere jednino što se računa – čak i onda kada iza njih ne stoji ništa.
Dušan Dostanić
Izvor: Novi Standard
