Да је Запад остао без идеологије такође се види управо у удруженом злочиначком подухвату против Русије
Пише: Никола Маловић
Александар Дугин, први геполитички ум Русије и тужни отац у атентату (на њега!) убијене ћерке Дарије, упро је прстом кад и пером, те брижно и родољубиво свима Русима открио што је могло да се наслути: без идеологије неће бити побједе у новом великом – зовимо га тако – отаџбинском рату.
У тексту „На ивици Трећег светског рата“ (Геополитика.ру), он подразумијева да је Русија у рату са колективним Западом, да наквасало украјинство данас живо вјерује како брани своју домовину, док руски војник не зна чак ни шта је крајњи циљ онога што се до почетка Трећег свјетског рата звало СВО – Специјална војна операција. Она је успјелом, и по руску страну неповољном, украјинском контраофанзивом на Харков окончана.
Па, иако Русија војно не може да изгуби Рат, макар се водио и постхумно на митарствима, она ће изгубити Рат ако га одмах не одјене у идеолошко рухо, уколико одмах из свих медијских оружја, од политичког врха до дна, не обзнани ратно стање и разлог због чега треба да се мре – ако треба – да синови и кћери, као потомак бр. 1 и потомак бр. 2 не би живјели дрогирани у Закерберговом метаверзуму, предвиђени да немају ништа и да буду срећни, што им је осмислио Шваб.
Да је Запад остао без идеологије такође се види управо у удруженом злочиначком подухвату против Русије.
Пљачка као мисао водиља, од Првог крсташког рата, преко Колумбовог открића, још је и могла да се огрне стијегом хришћанства, али се право лице обезбоженог па тиме и суштински осиромашног Запада види у нападу на Србију и Црну Гору 1999. године. То је нулта година новог Рата.
Не напада Запад Русију само да би је распарчао у 17 државоликих дјелова, него зато да би убио Бога у њој. На овом се мјесту у историји идеологија нападача изједначава са сатанизмом, а њега, евидентно је по тетоважама, исповиједају и украјинске орке и њихови налогодавци. Ако је тачно да се увијек може повући извијесни знак једнакости између идеологије и вјере, онда је ово пред нама рат вјере у саму негацију Исуса Христа, са ратом против Исуса Христа.
Уколико Русија потакнута Дугиновим филозофско-шравославним начертанијем од врха до дна не схвати да је дошло вријеме да иконе круже руским миром као икона Богородице Казањске у одсудно доба 1941. под Стаљином, времена за другу оперативну идеологију неће бити.
У рату који је током свега историјског времена слутио да мора бити метафизичан, да мора бити између баш-добра и баш-зла, православље мора бити у темељу вјере у побједу.
Но, какве су шансе за такво рјешење?
Не треба даље ићи од Србије, јер је Србија честица Русије, као што је Црна Гора честица честице, што Запад и те како зна.
Три Београдске литије, од којих је трећа, нека ми Бог опрости, била фарса у садејству државног врха и црквенаго, доказ су да прост пук, који је такође црква, не жели поредак у коме родитељ бр. 1 и родитељ бр. 2, тетовирани, дрогирани, сиромашни и срећни, узгајају нове робове, дјецу која треба да послуже у најмању руку као платформе за профит, сексуални, донорски или интелектуални, свеједно.
Вијести се пред нашим очима појављују брзином хица. У мору подметнутих безначајности чији је задатак да баченом тематском коском скрену пажњу неконцентрисаног ума, нађе се и нека златна новитад. Као на примјер да се средином септембра у Самарканду, главном граду Узбекистана, током геополитичког земљотреса, одржао самит шефова држава чланица Шангајске организације за сарадњу. На дводневном самиту у граду старом 2500 година, који се налази на некадашњој главној раскрсници Пута свиле, састали су се лидери Русије, Кине, те централноазијских држава, Пакистана, Казахстана, Киргизије, Таџикистана и Узбекистана. На том својеврсном алтернативном скупу Велике седморке чији је члан Индија, позорни су били Бјелорусија, Иран – као следећа држава чланица, Авганистан и Монголија као посматрачи, а као партнери у дијалогу још и Турска, Азербејџан и Јерменија. Шта Запад види иза вијести о скупу централноазијских земаља, као земаља хартленда – геополитичког срца највећег континента на планети Земљи? Дакако, своју пропаст у будућности.
Да би се пропаст будућности никле из потлачивања и крађе цијеле планете одложила, нека крену Западом инициране ратне ватре по бившим републикама СССР-а, нека се руска војска раздијели по огромној територији, нека цио свијет, можда и Кина, можда и Индија, као цивилизације, буду контра руске.
Шта Русија која је прешла симболички рубикон више има да изгуби?
„Црвену линију смо прешли. Пута назад нема. Ако рата не буде, то ће бити крај Нато пакта и западњачке хегемоније. А, ако рата буде, то би могао бити крај свих нас“ – пише још априла 2018. Александар Дугин, први геополитички ум Русије.
Специјална војна операција је окончана. Мобилизација се спроводи. Економија да се прометне у ратну економију. Корупција је ратни злочин. За побједу да се троши колико је потребно. Рат и удобност су неспојиви. Русија постаје народна империја са изразитом вјерском идејом, антикапиталистичка. Либерализам се ставља ван закона.
Русија војује против антихришћанске цивилизације, с надом да је могуће уједнити вјернике различитих вјера у одлучујућој борби за спас човјечанства кад и планете Земље. Нека би народна патриотска револуција која се догађа одозго била руски допринос историји цивилизације. И историји будућности.
Извор: Печат
