Усековање, режија Синиша Цветић, Србија, 2022; Да ли сте видели ову жену, режија Душан Зорић и Матија Глушчевић, Србија–Хрватска, 2022
Два филма су обележила ову сезону, што јасно излази на самом њеном крају, после спуштања последње завесе овогодишњих летњих филмских фешти. Овде ћемо им посветити нешто већу пажњу и због тога што су од свега виђеног једини покушали да зађу иза фасаде каквог-таквог континуитета који се подгрева у оквирима наше једва одрживе производње: у српском филму нема никаквог помака, ниједног покушаја икакве иновације, да не говоримо о духу експеримента који је у протекле две сезоне давао знаке живота, чак и охрабрења. Сада се све вратило у „стање редовно“, а то значи у мочвару осредњости, па и почетничког срицања основа филмског заната. Зато би требало издвојити само ова два филма и то из веома различитих разлога: неке врсте друштвене одговорности са једне и покушаја изласка из заморних филмских стереотипа с друге стране.
Депресивна крсна слава
Први од њих, прилично озбиљан и одговоран филм младих дебитаната (сценарист Давид Јаковљевић) Усековање уводи нас у препознатљиви свет опште урбане депресије на измаку короне у чијем се средишту налазе двоје младих лузера, окружених не мање депресивним изданцима три генерације једне просечне београдске породице. Разлог окупљања је крсна слава – Усековање Светог Јована Крститеља – када се пости, уздржава од сваког греха, забаве и музике, па је зато многи из породице сматрају и саму „депресивном“, што је први кључ разумевања скривеног кода филма. Може ли крсна слава бити „депресивна“? Може, у свету без Бога и вере, када је од крсног имена многог Србина остао само шупљи оквир, рутински сурвивал који се по инерцији обнаша сваког 11. септембра, јединог дана у години када се окупља ужа породица, али и то по некој навици. Тај модерни реликт култа предака под овим околностима губи сваки смисао осим што без остатка открива ступањ отуђења, готово потпуног распада породице и традиционалног етоса. То је, нажалост, наша истина којој се мора погледати у очи. Радња овог филма не скрива него извлачи на видело овај расап, у коме буквално сви актери (подељени по „паровима“, што је нарочит слој Цветићеве ироније у свету ријалитија) износе дубоке трагове дугогодишњих неспоразума, огрезли у безосећајност, грех, похлепу, алкохол и дрогу, лишени икаквог духовног упоришта. Овај гробљански букет тамних боја и карактера испуњава застрашујућу драматургију безнађа, основану на лажи и лицемерју премоћног дела наших суграђана. И сада долази „депресивна“ слава у којој све креће наопако и изврће се у супротност древној народној тековини.
Чија је, уопште, ова „слава“? Злоћудног деде, који за исту уопште не мари, бившег Титовог удбаша, који се лако уденуо у Слобину Службу и онда клиснуо у пензију и заборав, па пљује, псује, витла пиштољем и не жели да види икога од „славара“. Нафракана бака (коју зову Бакуњин), зависник од друштвених мрежа, лупања у шерпе и бесконачних шетњи на које изгони своје унуке и обавезно слуша „Слободну Европу“, пуна екстатичне емпатије према „Жутим прслуцима“ и хонгконшким кишобранима, а потпуно незаинтересована за Косово: типичан и добро погођен лик једне Сорошеве, а не Стеријине покондирене тикве? Самог Јована, који ни у чему не подсећа на свог новозаветног претка него је повучен у осамљени забран, АДХД изолацију и стално дејство „спида“, „траве“ и ракијштине? Не. Једини који још разуме смисао и предање славе, отац – рецимо интелектуалац, звезда „Слагалице“, доброћудни али безвољни домаћин, покушава да некако приведе крају ову журку пре него што званично саопшти да се разводи од Јованове мајке и да се породица одмах после породичног празника заиста растура. Ово дуго, предуго води у Јованову катарзу, кад прска гнојни чир накупљеног очаја и све се коначно цепа.
Местимично пажљива и добра анализа друштвене пропасти, са изненађујућим спојевима, промишљеном визуализацијом, уверљивим дијалогом и занимљивом драматургијом (та је, доиста, могла бити згуснутија и далеко селективнија!) стиче се у логичној организацији времена и простора, што је ништа друго до режија која обећава. Лепеза сасвим солидних глумаца. Када се све узме у обзир, ово је далеко више него што се могло очекивати од дебитаната; штавише, спада у врх овогодишње продукције. Али слушао сам 14-годишњакињу која, кроз дубоко проживљену пројекцију и плач понавља „Ја сам Јован … ја сам Јован“. Што значи да овај филм можда успоставља дубљу везу с генерацијом коју моја не познаје и не разуме. Морамо двапут размислити пре него што одбацимо не особито вешто чачкање по унутрашњем свету тинејџера који се осећају одбаченим. Нека је и невешто, оно мора да потиче из актуелне драме. А то је знак питања над којим се ваља замислити. У сваком случају, као филмска тема то је неупоредиво вредније од сваког ескапизма, забадања главе у песак илити бежања од стварности у кошмар конзумеризма – чиме се углавном баве актуелни синеасти. Остаје, међутим, питање умозрења Јовановог света. Оно је замагљено и удаљено, у духу његове инфантилне мантре да је овај „наш свет само септичка јама једног паралелног универзума“. Али шта се више и може очекивати од народа који је напустио веру и остао беспомоћан у језгру небића и ништавила? Ова крсна слава зато не завршава теофанијом, која би била прави исход Јовановог откривења у тренутку кад се зидови тресу, светла гасе и постају прозорнија, сва бића нестају и сам Јован, као гласник Јеванђеља, пројављује Апокалипсу. Долећу сад на његов Патмос неки ванземаљци, аватари тог његовог „паралелног универзума“ и зато нема никаквог свршетка овог кошмара. Он траје и продужава се. У свету без Бога другачијег краја, додуше, не може ни бити.
Потрага за припадањем
Три различита живота једне жене у савременом миљеу занимају другу двојицу аутора у филму Да ли сте видели ову жену?. То је необичан филм, који овим животима приступа из знатижеље имајући на уму сличан низ стереотипа као у претходном случају, али их, однекуд, сматра архетиповима и то праобрасцима мајке: „Инспирацију за наш филм пронашли смо у нашим мајкама – особама које су нам врло блиске, а опет тако непознате. Често замишљамо да је њихов живот потпун, да оно што их чини живима припада прошлости, а не садашњем тренутку Без обзира да ли то јесу или нису, жене средњих година се у нашем друштву архетипски доживљавају као мајке…То је допелгенгер бајка о људској потреби за срећом и припадањем.“ Тако исту средовечну жену (уверљива Ксенија Маринковић) видимо у три невезане, лутајуће улоге, као продавачицу усисивача, медицинску сестру и жену без идентитета и памћења и то у, рекло би се, некој продуженој трансформацији. То непрестано преобликовање у сталном сударању са метежом свакодневице жели да постане драматургија овог филма и то га упућује у зону експеримента.
Аутори зато истражују у домену необичног и дотле иде потрага за иновацијом, али у свему томе само донекле држе нашу пажњу, док убрзо не схватимо да није пронађен нарочит пут кроз овај „лавиринт без средишта“ (Борхес). Све је произвољно, све може и не мора – народски речено: мож’да бидне ал’ не мора да значи – и све једнако може унедоглед, без одлучније идеје о изласку из зачараног круга. Тај митски круг је добро маркиран, али ничим испуњен, поготову кад се узме у обзир архетип мајке на коме аутори инсистирају.
Ова иначе огромна громада значења, која сеже у прапочетке врсте и лежи у основу нашег укупног наслеђа није овим филмом ни дотакнута, а да не говоримо о томе што одсуствује икаква поетска надградња. Као што нема ни кључног сазнања о архетипу, који по Јунгу спада у најјаче идеје и представе човечанства („Динамика несвесног“). Изузетак од тога нису ни научни, ни филозофски, ни морални централни појмови. Ни они уопште не учествују у овој причи, њих једноставно нема, као што је и сам архетип мајке, на који се аутори позивају. Ми нигде не налазимо тај архетип него се непрестано суочавамо с низањем стереотипа и навика, обичне дневне рутине једне просечне жене. Као што не налазимо ни религијску компоненту архетипа, јер је и ово свет без Бога. Ипак, аутори желе да по сваку цену крену „путем којим се ређе иде“, чиме су и привукли пажњу стручног аудиторијума, што изгледа вредније него празна конзумеристичка парада на другој страни.
Божидар Зечевић
Извор: Печат
