Vladimir Zelenski vratio se iz SAD punih džepova i praznih ruku. Poseta, naprečac najavljena, očigledno je dugo pripremana, a još duže se oteglo analiziranje njenih dometa. Jer, početkom godine usledio je Svetski ekonomski forum u Davosu, pa važni januarski susreti u okviru EU i NATO, ukrajinska kriza je na svim tim događajima prva tačka dnevnog reda.
Piše: DUŠAN PROROKOVIĆ
U sve treba ukalkulisati i ono što je tokom decembarskog sastanka dogovoreno sa Džozefom Bajdenom.
A šta je zapravo dogovoreno? E, to baš i nije najjasnije.
Uprkos „jakoj simbolici“, velikom oduševljenju Nensi Pelosi i Kamale Haris koje su u američkom Kongresu raširile ukrajinsku zastavu i govoru Zelenskog. Inače, vašingtonski režimski propagandisti su to obraćanje momentalno uporedili sa onim čuvenim Čerčilovim, mada se u političkom smislu tu neke paralele baš i ne mogu povući.
Šta je Zelenski dogovorio u Americi
Otuda i neprestano analiziranje izrečenog i napisanog i pokušaji davanja nekog dubljeg smisla izgovorenim frazama. Jer, od Zelenskog su se uglavnom čule prigodne fraze poput one da „čak i ako ne bude struje, svetlo naše vere neće se ugasiti“ uz molbe da se Ukrajini dodatno pomogne:
„Vaš novac nije milosrđe. To je ulaganje u globalnu sigurnost i demokratiju sa kojim se nosimo na najodgovorniji način.“
Molbe su uslišene, novi paket američke vojne pomoći iznosiće blizu 2 milijarde dolara, uključivaće i protivvazduhoplovni raketni sistem „Patriot“, kao i garanciju o izdvajanju dodatnih 45 milijardi u narednoj budžetskoj godini. Nije zanemarljivo, bez obzira što je veliko pitanje kako se ova sredstva distribuiraju, te koliko toga i u kojoj formi stigne do krajnjeg odredišta!?
Međutim, čak i da se sve to poštenije distribuira i da stigne do krajnjeg odredišta u punoj meri i na pravi način, ova pomoć nije dovoljna. Ona može poslužiti kijevskom režimu da usporava ruske aktivnosti na terenu, ali ne i da preokrene tok sukoba. I to uz ogromne žrtve, te brojke su već sada nezamislive. Pogotovo ne može poslužiti za sprovođenje neke opsežnije vojne akcije kojom bi Rusija bila naterana na prihvatanje bilo kakvog za Zapad povoljnog političkog rešenja.
Vojnu i finansijsku pomoć kijevski režim svakako bi dobio, manju ili veću – to jeste diskutabilno, no ne poteže se put u Vašington i ne pravi se poređenje sa Čerčilom zbog milijardu dolara i jedne baterije „Patriota“.
Šta je političko rešenje? Šta u političkom smislu SAD žele sa Ukrajinom? Oko toga, po svoj prilici, apsolutno nikakvog dogovora nema. Zapravo, odgovor SAD svodi se na dalju vojnu i finansijsku pomoć, na vođenje posredničkog rata protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca. I čekanja da se „nešto u samoj Rusiji odigra“, a što bi preokrenulo tok celokupnog procesa.
Preko medija, to se svakodnevno i najavljuje. Sve preko toga za SAD bi moglo značiti i ulazak u direktnu vojnu konfrontaciju NATO-a protiv Rusije, za šta u Vašingtonu nisu spremni.
Do poslednjeg Ukrajinca…
Istovremeno, Zelenski izgleda više nije spreman da čeka i uvažava obrazloženja, veruje medijima kako će se „nešto u samoj Rusiji odigrati“, zbog toga što su žrtve ogromne, što su te brojke već sada nezamislive, što se i u Kijevu počinje shvatati doslovno značenje ratovanja do poslednjeg Ukrajinca, zbog toga što se zemlja u ekonomskom, energetskom i političkom smislu nalazi u kolapsu i što mu vreme nije saveznik. Zelenski traži više od „otvorenih vrata“ za članstvo u NATO i brže evrointegracije, između ostalog i zato što je to najava eventualne direktne vojne konfrontacije NATO protiv Rusije.
Hitri ulazak Ukrajine u NATO ili ekspresno članstvo u EU (makar i neko izmišljeno, pridruženo!?) daju nadu da se oko teritorije neće pregovarati, to jest da će odbrana ustavom definisanih granica postati i formalna obaveza zapadnih saveznika.
I u tom kontekstu treba razmotriti aktivnosti kako samog Zelenskog, tako i njegovih kolega iz Varšave i Viljnusa uoči, ali i posle posete ukrajinskog predsednika Vašingtonu.
Krajem novembra, u fazi pripreme vašingtonskog puta susreli su se premijeri Ukrajine, Poljske i Litvanije i usvojili dugo i programski orijentisano zajedničko saopštenje.
Do Vašingtona preko Varšave
U januaru, nakon razgovora sa Bajdenom, upriličen je sastanak predsednika Ukrajine, Poljske i Litvanije, uz ponovno usvajanje programski orijentisanog zajedničkog saopštenja, čime se samo podvlače stavovi iz novembra.
Zanimljivo, Zelenski je na putu za Vašington zastao u Varšavi, obavljajući poslednje konsultacije. Komunikacija sa Poljskom i Litvanijom odvija se u okrviru Lublinskog trougla, formata osmišljenog 2020. godine. Naravno, inicijativa je namerno predstavljena u Lublinu, kako bi podsetila na čuvenu poljsko-litvansku državnu zajednicu koja je 1569. godine transformisana u realnu uniju. Svojevrsnu konfederaciju koja se prostirala i na najvećem delu današnje Ukrajine. Treba dodati i Belorusije. Zato je u okviru Lublinskog trougla dosta vremena potrošeno na davanje podrške Svetlani Tihanovskoj.
Još i pre formalizacije trojne incijative u novi politički format, Ukrajina, Poljska i Litvanija su uspostavile međuparlamentarno telo za saradnju (2008. godine), a sa ciljem unapređenja kulturnih veza i sprovođenja evropskih i evroatlantskih integracija, a potom i zajedničku brigadu (2016. godine, sa „vojnički suvoparnom“ i neoriginalnom skraćenicom LITPOLUKRBRIG) uz pojašnjenje da će tako ukrajinske oružane snage lakše implemntirati „NATO standarde“.
Obnavljanje konfederacije?
Prateći dosadašnji trend obnavljanja „duha državne zajednice“ osnovane u Lublinu, postavlja se pitanje: šta je sledeći korak? Da li je to i oficijelno obnavljanje konfederacije?
Uobičajeno vrlo dobro upućeni Vitalij Tretjakov tvrdi da jeste, te da se skrivanje ove namere toliko loše kamuflira da se ta stvar više i ne može sakriti. Istovremeno, on izražava sumnju da je Zelenski za ovu ideju dobio podršku od Bajdena. Ali, to što nije dobio podršku od Bajdena, u praksi i može i ne mora značiti mnogo.
Sa jedne strane, Zelenski ne može da čeka. Sa druge strane, Poljska je dočekala svoju priliku, ona u ovim okolnostima može izdejstvovati da sasvim legalno, nakon potpisivanja dogovora o elementima konfederacije uvede vojne snage na teritoriju Ukrajine, a u određenom raspletu čak i pripoji delove zemlje.
Uostalom, na januarskom sastanku tri predsednika u Lavovu, Andžeja Dudu su građani na ulicama dočekali mnogo srdačnije nego Zelenskog. Od eskalacije ukrajinske krize poljski uticaj je u zapadnoj Ukrajini, nekadašnjoj Galiciji pre svega, samo dodatno rastao.
Isplati li se rizik?
Obostrani interesi da Lublinski trougao dobije novi sadržaj, dakle, postoje. Ostaje da se vidi koliko je to u praksi izvodljivo. Zato što, opet valja ponoviti, SAD ne žele (ili ne smeju, svejedno je!) da pređu „crvenu liniju“ i uvedu celokupan NATO u direktnu konfrontaciju protiv Rusije.
Stvaranje konfederacije ili potpisivanje novih sporazuma kojima bi se dozvolio ulazak snaga jedne NATO članice na teritoriju Ukrajine, makar i kroz aktivnosti LITPOLUKRBRIG – a predstavljali bi prelazak neke linije, sasvim je moguće i one „crvene“. Koliko su u Varšavi i Kijevu spremni da rizikuju? To zavisi od većeg broja faktora, zato i odgovora u ovom trenutku nema. Tek, bez rizika nema ni povoljnog političkog rešenja.
Ono što je Zelenski dobio u Vašingtonu nije put ka povoljnom političkom rešenju, nije ni put ka bilo kakvom političkom rešenju, već tapšanje po ramenu i punjenje džepova. Stara jevrejska mudrost kaže: što se rešava novcem nije problem, već trošak. Za Vašington, Zelenski je potrošni materijal u pokušaju sprovođenja velike strategije dugoročnog obuzdavanja Rusije kroz indukovanje „trajnog rata“, oružanog sukoba koji će trajati u nedogled.
