Iako opoziciona CDU trenutno predstavlja najpopularniju stranku u Nemačkoj, česte promene lidera ukazuju da je stranka zapala u ideološku krizu i da ne može jasno da formuliše sopstvenu politiku.
Prema anketama, opoziciona Hrišćansko-demokratska unija (CDU) predstavlja trenutno najpopularniju stranku u Nemačkoj. Pri tome nije reč samo o anketama. Izbori u Hesenu su pokazali da CDU može imati razloga za optimizam.
Vladajuća koalicija je toliko nepopularna da demohrišćani ne moraju mnogo da se trude oko birača. Poskupljenja, ogromni troškovi energetske politike, ekonomske teškoće, nevolje sa islamistima i migrantima, brojne afere i rigidna ideološka politika Zelenih predstavljaju teme na koje se svaka opoziciona stranka može lako nadovezati. Jednostavno, događaji im idu na ruku i ukoliko se nešto ne promeni – CDU možda može očekivati da će se posle izbora vratiti na vlast.
Iako na prvi pogled stvari ne izgledaju loše – ne sme se prevideti da je CDU zapala u duboku identitetsku, odnosno ideološku krizu – koja se neće razrešiti ni nakon eventualne pobede na izborima. Štaviše, pobeda bi mogla čak predstavljati i dodatnu nevolju za stranku, jer bi se moglo desiti da svi oni problemi koji se, za sada, još uvek ne vide dođu u punoj meri do izražaja jednom kada stranka bude morala da jasno formuliše sopstvenu politiku.
Utešna nagrada
Naime, reč je o krizi koja traje već dugo i nije teško pronaći pokazatelje koji govore da je stanje daleko od dobrog. Jedan od tih indikatora predstavljaju i česte promene lidera. Nakon povlačenja Angele Merkel, decembra 2018. godine je na čelo stranke došla Anegret Kramp-Karenbauer, koja je od 2011-2018. bila premijer Sarlanda, i od 2019-2021. ministar odbrane. Ona je trebalo da oličava kontinuitet sa politikom Merkelove. Međutim, Kramp-Karenbauer se na liderskoj poziciji nije dugo zadržala. Već početkom 2021. godine odstupila je sa mesta šefa stranke, i to posle loših rezultata na izborima za Evropski parlament, odnosno izbora u Tiringiji.
Pošto se pokazalo da Kramp-Karenbauer nikako nije dobar kandidat za kancelara – demohrišćani su morali da potraže novog prvog čoveka stranke. Pronašli su ga u Arminu Lašetu koji je bio premijer Severne Rajne-Vestfalije. Međutim, ni on nije imao mnogo sreće. Lašet je stranku vodio na saveznim izborima i posle izbornog poraza nije bilo druge nego da se i on povuče. Bio je to trenutak za Fridriha Merca koji vodi stranku od januara 2022.
Ukoliko su Kramp-Karenbauer i Lašet važili za blede političare i primerne učenike Angele Merkel, Merc je bio viđen kao neko ko je došao da prodrma stvari. Kramp-Karenbauer nije skrivala da je njen uzor bio stari sekretar stranke, Hejner Gajsler, odnosno da je pripadala levom krilu CDU. Sa druge strane, Merc je važio za kandidata „desnice” i „konzervativaca” u stranci – ukoliko je takvih tamo još bilo. Njega je uglavnom podržavala stranačka omladina, kao i oni koji nisu sa odobravanjem gledali na celokupno nasleđe Angele Merkel, mada nisu bili spremni ni da napuste CDU i okrenu se nekoj alternativi.
Izbor Merca za prvog čoveka i nije izgledao kao veliki trijumf – već više kao utešna nagrada za trud u situaciji koja nije izgledala ružičasto. Naime, Merc se za mesto šefa stranke takmičio protiv Kramp-Karenbauer.
U toj borbi je propao, uprkos tome što je imao podršku Volfganga Šojblea, predsednika Bundestaga i uticajnog zvaničnika stranke još iz vremena Helmuta Kola. Poraz Merca nije obeshrabrio pa je pokušao i drugi put – što mu je donelo još jedan poraz. Istina, Lašet nije bio osvetoljubiv i želeo je da očuva jedinstvo stranke, pa je Merca uvrstio u svoj tim. Na kraju je Merc postao predsednik stranke iz trećeg pokušaja.
Oportunistička politika
Ono što na prvi pogled može izgledati kao tipična borba za moć i uticaj unutar jedne stranke – gde se političari šutiraju ispod stola u nadi da će osujetiti konkurente – a sebe, odnosno svoje simpatizere, dovesti u prvi plan, zapravo oslikava dezorijentisanost stranke posle vladavine Angele Merkel. Ne treba zaboraviti da su nemački konzervativci još od 1970-ih godina upozoravali na trend socijaldemokratizacije Unije. Neki od njih su podvlačili da CDU nikada i nije želela da bude desna stranka – već samo „omnibus partija centra” (Kaspar fon Šrenk-Notcing). Izbegavajući da se postavi kao fundamentalna opozicija levici CDU je još od 1970-ih godina sebe definisala kao „socijalnu, narodnu stranku centra”. U vreme dok je na čelu partije stajao Kurt-Georg Kizinger, svesno je izbegavano da se stranka profiliše kao konzervativna.
Istina, Helmut Kol je obećavao „duhovno-moralni zaokret”, odnosno obnovu – ali se to u stvarnosti nije dogodilo. Zapravo, čak je i Kol CDU video kao stranku centra. Za konzervativce je, istina, tada još uvek bilo mesta. Međutim, najviše na šta su mogli da računaju bilo je to da predstavljaju jednu od različitih struja unutar stranke, da bi se vremenom taj prostor sužavao. Politika kompromisa sa levicom, preuzimanje tuđih tema i gubitak jasnog profila dostigli su vrhunac u vreme vladavina Angele Merkel. Stranka se nije libila ni koalicije sa socijaldemokratama, a nije nepoznato ni da je Merkelova priželjkivala koaliciju sa Zelenima – što se u slučaju CDU ne može drugačije označiti nego kao najčistiji primer politike bez uverenja. Stranka koja se predstavlja kao hrišćanska i narodnjačka na kraju je prihvatila legalizaciju istopolnih brakova.
Ma koliko takva oportunistička politika, koja gazi sve principe i ubeđenja, mogla kratkoročno izgledati upotrebljivo – njeni protagonisti (od Srbije do Nemačke) moraju imati na umu da se pomoću obmana ne može večito vladati i da u jednom trenutku stvar može da se slomi. Stvarnost, na kraju, uvek dođe po svoje – a narod prepozna da im se pod lažnom firmom predugo prodavala levo-liberalna politika. Upravo se to dogodilo u Nemačkoj. Da su stvari izmakle kontroli moglo se naslutiti još pred izbore 2017. Tada je Angela Merkel u okviru stranke izabrana za kandidata za kancelarsko mesto sa rezultatom na kome bi joj pozavidele i kolege u Severnoj Koreji. Stranački vrh je čvrsto stajao iza nje i sve je delovalo idilično. Međutim, kada se Merkel prevarila i otišla da razgovara sa stranačkim zvaničnicima nižeg nivoa – pogotovo na istoku zemlje – morala je da se suoči sa vrlo neprijatnim kritikama. Jedan lokalni funkcioner joj je tada bez uvijanja saopštio da je u CDU ušao zbog Helmuta Kola, ali da će zbog nje istupiti. Stranka je 2017. ipak dobila izbore, ali sa padom od preko osam odsto.
Pretnja istupanjem iz stranke u slučaju CDU nije bila tek samo prazna reč. Odliv nezadovoljnog članstva – pa čak i funkcionera – trajao je već dugo. Osnivači Alternative za Nemačku (AfD) bili su mahom oni kojima je dosadilo da pokušavaju da poprave stvari unutar stanke i da rade na povratku na „stari kurs”.
Bernd Luke, Aleksander Gauland, pa i sadašnji nosilac liste AfD za evropske izbore dr Maksimilijan Kra – svi su oni bivši članovi CDU. Gauland je svedočio o tome kako mu je u stranci stavljeno do znanja da on i njegovi istomišljenici više nisu potrebni. Isto važi i za Eriku Štajnbah, koja je kao poslanik u Bundestagu glasala protiv legalizacije istopolnih brakova. Ona je dugo godina bila član stranke i, prema njenim rečima, lično je bila u dobrim odnosima sa Angelom Merkel, ali jednostavno više nije mogla da sledi politiku stranke. Alternativa za Nemačku bila je odgovor na navodno pragmatičnu politiku da „nema alternative”. Besprincipijelne tehnokrate i oportunisti sami su stvorili opoziciju sa kojom sada nisu u stanju da izađu na kraj. Posle izbora sa saveznih izbora 2017. AfD je postala najjača opoziciona stranka.
Slučaj Lengsfeld
Ni sa Fridrihom Mercom trend odlazaka razočaranih konzervativaca se nije zaustavio. Poslednji slučaj u nizu predstavlja Vera Lengsfeld. Njen primer nije bez značaja. Naime, Lengsfeld je rođena u bivšem DDR-u, gde je bila aktivna kao borac za građanska prava, te je hapšena zbog zalaganja za slobodu reči. Posle ujedinjenja Nemačke, sarađivala je sa Zelenima i bila poslanik u Bundestagu, a 1991. protestovala je protiv Zalivskog rata. Kao borac za građanska prava, posebno se angažovala po pitanju obeštećenja žrtava komunističke diktature u Nemačkoj. Iz Zelenih je prešla u CDU – ali ni to nije bilo bez trzavica – pa je ubrzo postala kritičar politike Angele Merkel. Pored ostalog, iskazivala je neslaganje sa migrantskom politikom, kao i sa merama protiv COVID-19.
Sve u svemu, Lengsfeld svakako nije tipičan „čovek desnice”, niti je neko na koga bi se mogla nalepiti jedna od mnogih prigodnih etiketa poput „ekstremista”, „populista”, „nacionalista”, „fašista”. Pa ipak, ni za nju u sadašnjoj, obesmišljenoj CDU više nema mesta. Svoju odluku da napusti stranku Lengsfeld je obrazložila rečima da je još od vremena Merkelove imala velike zamerke na CDU i da se nadala da će se kurs korigovati. Međutim, ta korekcija se, prema njenom mišljenju, još uvek ne da videti. To što je stranku napustio i poslednji konzervativac – koji nije spreman da prihvata baš sve što stranački vrh odluči – predstavlja težak udarac za Fridriha Merca, a reči Vere Lengsfeld mogu se tumačiti kao kritika na njegov račun. U svakom slučaju, lider CDU se našao u delikatnom položaju.
Naime, ukoliko je zaista razmišljao da reformiše stranku postavlja se pitanje sa kim je to planirao da učini – ako su ljudi od integriteta već ili napustili CDU, ili su marginalizovani.
Slučaj Lengsfeld otvara još jedno pitanje koje prevazilazi stanje u stranci. Izgleda da žena koja se borila protiv totalitarizma i koja se zalagala za slobodu reči još pre 1989. – kada je to sa sobom povlačilo nemali rizik – u svojim sedamdesetim godinama, u okviru drugog političkog sistema, ponovo mora da brani elementarna građanska prava poput prava na slobodu misli, odnosno da se odupire migrantskoj politici i restriktivnim merama u vreme COVID-19 – i to čak nasuprot vođama sopstvene stranke. Da stvar bude komplikovanija, to je partija koja se izdaje za demokratsku i hrišćansku. Pogled iz ove perspektive ne govori ništa dobro o stanju slobode u Nemačkoj.
Nevolju za Fridriha Merca, dakle, predstavlja to što očigledno nije u stanju da odredi jasan kurs stranke. Naravno, sva krivica se ne može svaliti isključivo na njega. Ono što je godinama podrivano i obesmišljavano ne može se popraviti tako brzo, čak i kada bi postojala volja. Međutim, i to predstavlja deo problema. Sva je prilika da Merc ni sam nije siguran u kom pravcu bi želeo da povede stranku. Sa jedne strane, postoje njegove izjave da su Zeleni glavni neprijatelj CDU u ovoj vladi. Ukoliko se ima u vidu da je reč o stranci koja daje ton politici nemačke vlade – Mercova reč postaje sasvim razumljiva. Naravno, reč je o izjavi koju su mediji u Nemačkoj dočekali panično, proričući skretanje CDU udesno – približavanje AfD-u i objavu rata vladi.
Međutim, politiku ne sačinjavaju samo neobavezne izjave, već i dela. A na delu je CDU sa Zelenima u stabilnim koalicijama u jednom broju saveznih država. U tom kontekstu, Mercov pokušaj da se profiliše kao konzervativac deluje neuverljivo – budući da njegova stranka već 20 godina pravi koalicije sa onima koje on sada, navodno, vidi kao glavne neprijatelje stranke. Isto tako, Merc je primetio da su Zeleni sa svojom energetskom i klimatskom politikom odgovorni za polarizaciju u nemačkom društvu. I ovde je u pitanju tačna i sasvim razumljiva izjava.
Međutim, ponovo se postavlja pitanje odgovornosti CDU – koji je 16 godina faktički vodio gotovo istu energetsku politiku – približavajući se Zelenima. Nije li baš Angela Merkel odustala od atomske energije? Kao što je poznato, Merc odbija da se jasno distancira od nasleđa bivšeg kancelara.
Takođe, ukoliko su Zeleni ti koji polarizuju društvo, postavlja se i pitanje kako Merc objašnjava koalicije na pokrajinskom nivou? Zanimljivo je primetiti da dok koalicije sa Zelenima ni ne spominju – Merc i njegove stranačke kolege ne propuštaju priliku da se izjasne protiv bilo kakve koalicije sa Alternativom za Nemačku na bilo kom nivou. Sve to ponovo svedoči o dezorijentaciji stranke, koja možda može da profitira od nezadovoljstva građana sadašnjom politikom, ali koja ni sama nije sigurna šta bi mogla da im ponudi kao alternativu. Stranačka raspolućenost postaje čak i zabavna kada se ima u vidu da ista „centristička” CDU ne odbacuje saradnju sa krajnjim levičarima oko Sare Vagenkneht – samo da bi se sprečila AfD da učestvuje u vlasti.
Profitiranje na islamu
Još jedan zgodan primer nejasnog pozicioniranja predstavlja i pokušaj CDU da – u svetlu događanja u Gazi i demonstracija u Nemačkoj – profitira na temi islama. Početkom decembra se iz CDU čulo upozorenje da širokogrudo dodeljivanje nemačkog državljanstva i novi zakon o državljanstvu, koji planira vlada, otvaraju vrata za formiranje jedne islamističke stranke, odnosno za uticaj Turske u nemačkom političkom sistemu. Nije, dakle, stvar samo u tome da će se time izmeniti nemačka demografija – već i biračka struktura. Računa se da bi čak 2,5 miliona ljudi tako dobilo nemački pasoš – što se, pre svega, odnosi na Turke i Sirijce – u čemu se vidi potencijal za stvaranje islamističke stranke, pri čemu u CDU-u sumnjaju da bi ta stranka predstavljala nemački ogranak Erdoganove stranke, koja bi – uzimajući u obzir demografsku strukturu Nemačke – bez većih teškoća prešla prag od pet odsto.
Sa druge strane, izjave o uvođenju šerijatskog prava u Nemačkoj – koje dolaze iz stranke Zelenih – ukazuju na to da se tamo ozbiljno računa sa glasovima islamista. (OVDE) S tim u vezi, ne može se izbeći pitanje šta je CDU radila proteklih godina i zašto su njeni funkcioneri podržavali dosadašnju migrantsku politiku? I ovde nije samo reč o tome šta je CDU podržavala pre sedam godina, nego šta u još većoj meri njeni poslanici prihvataju u Bundestagu. Početkom oktobra se u medijima pojavila informacija da su članovi CDU u budžetskom odboru glasali za pomoć onim nevladinim organizacijama koje migrante sa Mediterana dovode u Evropu. Osam nemačkih brodova krstari oko obala Afrike. Oni sakupljaju migrante i onda ih prevoze do Lampeduze i Sicilije – za šta dobijaju novac od nemačke vlade. CDU se zbog toga u javnosti duri, ali kolegama ne želi da kvari posao.
Time je ponovo otvoreno pitanje da li islam pripada Nemačkoj – što predstavlja još jednu u nizu poteškoću za Merca i njegovu stranku, budući da su upravo njihovi funkcioneri (Merkel, Šojble, Kristijan Vulf) bili složni u izjavama da islam pripada Nemačkoj. Isti taj CDU je napadao AfD i nazivao ih islamofobnom strankom zbog prostog konstatovanja činjenice da islam nije deo nemačke tradicije. Pojedinačni građani koji su muslimani pripadaju Nemačkoj – ali ne i islam – bio je stav Alternative. Po svemu sudeći, CDU u novom programu želi da dotakne to pitanje, ali ne i da zauzme konsekventan stav. „Muslimani koji dele naše vrednosti pripadaju Nemačkoj”, navodi se u dokumentu.
Ali i ta, blaga formulacija, izazvala je otpor unutar stranke, ovoga puta kod Ruprehta Polenca (Ruprecht Polenz). Time je CDU ponovo ispod onog nivoa koji zahteva sadašnja situacija. Stranački vrh verovatno računa na to da će i ovoga puta moći da anestezira javnost prigodnom izjavom – poput one čuvene da je multikulturalizam propao – a da zatim nastavi dalje, kao da se ništa nije dogodilo. U svetlu primetne islamizacije i preuzimanja čitavih četvrti u nemačkim gradovima, programska izjava ne izgleda uverljivo, pogotovo ako se ne izjašnjava o kojim „našim vrednostima” je reč – mimo pozivanja na opšta mesta poput „pravne države”, „poštovanja” ili „tolerancije”. Merc i vrh stranke se nadaju da bi liberalnim odgovorima iz 1990-ih mogli da rešavaju probleme današnjeg trenutka. Sa druge strane, jedan deo stanke ni to nije spreman da prihvati i još uvek priželjkuje saveznu koaliciju sa Zelenima.
Ukratko, demohrišćanska ideja je u Nemačkoj – kao i u Evropi – u krizi. Zahvaljujući sopstvenim političarima, demohrišćani kaskaju za događajima, pa čak i kada im okolnosti idu naruku oni jednostavno ne uspevaju da artikulišu stav i formulišu sopstvenu politiku. Sve što CDU pod Mercom ume da ponudi kao „zaokret” je neobavezna kritika Zelenih, durenje zbog posledica politike useljavanja, ili u slučaju islama – iz naftalina izvučeno liberalno shvatanje „dominantne kulture”, koja se bazira na univerzalnom pojmu ljudskog dostojanstva, koji je do sada služio za blokiranje svake kritike islama, odnosno kriminalizaciju kritike migracione politike, u čemu su, opet, funkcioneri iz redova CDU odigrali bitnu ulogu.
Dušan Dostanić
Izvor: Novi Standard
