Церемонијом на којој је досадашња генерална гувернерка Сандра Мејсон, која је Барбадосом владала у име краљице Елизабете Друге, положила председничку заклетву, ова просперитетна карипска земља сврстала се у ред оних чланица Комонвелта које не признају британског монарха за шефа државе. Барбадос је тако постао прва карипска земља која је то учинила од 1976. и прва земља у свету која је то учинила од 1992.
Барбадос је постао република, али не излази из Комонвелта
„Тачка на колонијалну страницу“, рекао је приликом церемоније барбадоски песник Винстон Фарел. Међутим, Барбадос је остао део Комонвелта, организације која окупља бивше британске колоније око некадашње метрополе. Ова организација, од свог настанка у првој половини XX века, прошла је кроз низ трансформација — од организације која је по феудалном принципу окупљала лидере колонија око свог монарха, до тога да данас свега петнаест држава од укупно педесет и четири чланице признају краљицу за шефа државе.
Комонвелт је настао кроз спори распад британске империје, као одговор на захтеве за све широм самоуправом коју су колоније тражиле — прва је статус доминиона, државе која сама доноси законе, али монарх има право да на њих стави вето, добила Канада, још 1867. Следиле су је друге колоније насељене махом белим становништвом, као што су Аустралија, Нови Зеланд, али и Јужна Африка.
Након Првог светског рата, у колонијама које су поднеле исту жртву као и Британија, расли су национализам и захтеви за самосталношћу. Распад империје спречен је усвајањем принципа да су сви једнаки у статусу и „уједињени заједничком оданошћу круни“, што је формализовано Вестминстерским статутом из 1931. А коначан облик организацији дала је не Британија, већ Индија, која није желела да прихвати врховну власт британског суверена када је извојевала независност. Због Индије је 1949. признато право државама да буду чланице Комонвелта, а да при томе не морају да признају британског суверена за државног поглавара.
Одлука Барбадоса да постане република постала је повод за спекулације да би ову карипску државу могле да следе и друге земље. Тако је још прошле године професор историје британске империје са лондонског Краљевског колеџа Ричард Дрејтон у изјави за „Њујорк тајмс“ напоменуо да би пример Барбадоса могле да следе и остале карипске земље које британског монарха признају за суверена — Јамајка, Света Луција и Сент Винсент и Гренадини.
Ипак, чини се да нико не жели да у потпуности покида везе са бившом колонијалном метрополом, па ни Барбадос, чија је премијерка Мија Мотли у октобарском обраћању парламенту острва-државе изјавила да се њена земља радује наставку сарадње са Британијом. Барбадос ће, према њеним речима, остати република у глобалној заједници нација, додала је она мислећи на Комонвелт.
Комонвелт поново важан за Британију
Према речима докторанда на Факултету политичких наука Данила Бабића, иза прокламованих циљева као што су сарадња или промоција добре владавине, суштински Комонвелт је био продужена рука британског утицаја са Лондоном као хегемоном.
„Данас је за Британију Комонвелт поново постао важан, јер ситуација се заправо вратила на старо. Комонвелт је после Брегзита поново постао важан. После изласка из ЕУ, британски министри су се, колоквијално речено, растрчали по Комонвелту покушавши да ревитализују своје пређашње контакте и везе. У складу с тим, можемо закључити да је, док је Британија била у ЕУ, Комонвелт помало изгубио на важности“, каже Бабић.
Међутим, према речима нашег саговорника, промене ће тек доћи са појавом нових играча на међународној политичкој сцени. Један од тих играча је Индија и сама чланица Комонвелта. Уз то, Кина ће угрозити утицај Британије у бившим колонијама, каже он.
„Мој утисак је да Британија неће моћи да одржи доминантну улогу у Комонвелту као што је имала током његовог настајања, јер Индија је много ојачала у односу на ране године настанка Комонвелта“, истиче он.
Неодољива привлачност Комонвелта
Чини се да рецепт за опстанак Комонвелта лежи у привлачности коју Британија има за лидере некадашњих колонија. Не треба заборавити да су многе вође антиколонијалистичког покрета биле образоване у Британији — први председник Индије Џавахарлал Нехру студирао је на Кембриџу, а први председник Пакистана Мухамад али Џина у Лондону. Слично је било и са првом генерацијом афричких лидера — Џомо Кенијата завршио је Лондонску школу економије, а Џулијус Њерере Универзитет у Единбургу.
Ипак, чини се да је интерес оно што тако различите државе, који су некада биле део „царства у коме сунце никада не залази“, држи на окупу. Комонвелт пружа могућности да се глас афричких држава чује јасније, такође и као механизам за прикупљање донације од богатих чланица, као што су Канада, Аустралија или Индија, али и као оквир у коме се решавају разни конфликти, закључак је новинара часописа „Африкан рипорт“ на задату тему. Суштину интереса који повезује државе-чланица Комонвелта можда је најбоље описао министар спољних послова Уганде Мартин Аликер:
„Лепота Комонвелта је у томе што државе-чланице осећају да могу да се приближе једна другој (када се међу њима појаве озбиљне тензије)“, рекао је он 2015.
Критичари пак сматрају да Комонвелт није баш ефикасна организација јер чланицама доноси мало економских добити. Истина, истраживање Секретаријата Комонвелта показује супротно. Међутим, недостатак упоредних података и велике варијације у обиму трговине између земаља-чланица отежавају доказивање трговинских предности организације.
Уз то, неповерење у актуелну генералну секретарку Патрисију Скотланд довело је до тога да донатори ускраћују донације, а на мети критичара нашла се и непринципијелност – Комонвелт није реаговао када је дугогодишњи председник Уганде Јовери Мусевени јануара 2021. задржао власт у земљи након избора који се у најмању руку могу сматрати за проблематичне. Такође, у тренутку када је у престоници Шри Ланке, Коломбу, усвојена декларација у којој су за основне принципе организације проглашено поштовање људских права, правде и демократије, тадашња шриланканска влада била је оптужена за ратне злочине и манифестацију Комонвелта искористила је како би оптужбе одбацила у други план.
Са друге стране, они који наглашавају предности Комонвелта, сматрају да се данас ради, не о организацији која је продужена рука империјалне метрополе, већ о мрежи за повезивање и држава, али и појединаца и организација са разних меридијана. Они подсећају да је Комонвелт током шездесетих и седамдесетих година играо значајну улогу у борби против расне дискриминације. Данас, кажу они, он служи за повезивање активиста широм света у борби против климатских промена и других глобалних проблема.
Никола Јоксимовић
Извор: Спутњик
