Важност разноврсне исхране је од давнина била позната људима, али тек од „скоро“ смо упознати са термином витамина. Витамин Ц за прехладу? Уношење дозе витамина Д по сунчаном дану? Сви знамо да су витамини критични за наше здравље, али како су добили своја имена и, што је још важније, када су уопште откривени?
Пре витамина
Иако су људи одувек разумели да постоји веза између исхране и здравља, требало је неколико хиљада година да се спроведу истраживања о истој – поткрепљена напретком у хемији, физици и биологији. Рани експерименти са исхраном фокусирали су се на елемент азот, који је први пут откривен 1772. године, и на то да ли је његово присуство или одсуство у храни довело до тога да животиње или људи буду здрави или болесни. Затим је 1839. холандски хемичар Џерард Мулдер предложио постојање молекула које је назвао протеини, „животињску супстанцу“ за коју је сматрао да је неопходна за исхрану људи. Деценијама, пише историчар Кенет Карпентер, протеин се сматрао једином хранљивом материјом за људско здравље упркос сазнањима да воће, поврће и млеко олакшавају стања попут скорбута и рахитиса. Иако су ове невоље биле уобичајене међу онима са ограниченом исхраном, истраживачи су и даље кривили друге факторе, попут инфекција, загађене хране или чак морски ваздух.
Недостаци у исхрани
У међувремену, морнари су на својим на дугим путовањима патили од једне друге болести: бери-бери, која може изазвати застој срца и губитак осећаја у ногама и стопалима. Јапански поморски лекар Канехиро Такаки развио је теорију: 1880-их је приметио да сиромашни цивили имају већу вероватноћу да добију бери-бери за разлику од богатих људи, и сумњао је да њихова исхрана и недостатак протеина могу да играју улогу. У међувремену, доктор холандске војске Кристијан Ајкман развио је сопствену теорију о бери – берију након експеримената са пилићима. Пилићи који су јели бели пиринач уобичајен на јапанским поморским бродовима имали су сличне симптоме. С друге стране, живина која је јела смеђи пиринач – који је обезбедио кувар који је прво одбио „да да ’војнички пиринач’ цивилним кокошкама“ – остала је здрава.
Аијкман је наставио са сличним истраживањима и открио да је затворска популација храњена белим пиринчем такође патила од бери-берија. „Витамини“ за здравље
Пољски хемичар Казимир Функ уклонио је љуску и углачао пиринач, како би започео сопствене експерименте са голубовима почетком 20. века: голубови храњени само белим пиринчем су се разболели, али би се њихово стање побољшало када су храњени пиринчаним мекињама и квасцем. Откриће је потврдило Такакијеву теорију да су исхрана и бери-бери повезани, али кривац није био недостатак протеина. То је био недостатак друге супстанце, теоретисао је Функ 1912: једињење које садржи азот, које је назвао „витамин“, комбинујући латинску реч за „живот“ са „амином“, именом за једињење које садржи азот.
Откриће витамина изазвало је шок у научној заједници, сугеришући да су болести можда узроковане недостацима у исхрани – и излечене адекватним количинама новооткривених једињења. „Једноличну исхрану треба избегавати“, изјавио је Функ.
Истраживачи су пожурили да изолују друге микронутријенте повезане са болестима као што су рахитис, скорбут, гушавост и још много тога. Отприлике у време када је Функ сковао термин „витамин“, амерички научник за исхрану Елмер МекКулум спровео је разне експерименте са храном на различитим популацијама животиња и открио да је „додатна“ супстанца садржана у неким мастима неопходна за раст пацова. Та супстанца растворљива у мастима постала је позната као витамин „А“.
МекКолум и други су такође спровели даље експерименте са Функовим хранљивим материјама добијеним од пиринчаних мекиња, назвавши их витамином „Б““ по бери-берију. На крају се испоставило да је супстанца позната као витамин Б комплекс од осам витамина растворљивих у води, од којих је сваки добио појединачна имена као што је тиамин и који су нумерисани по редоследу откривања.
„Е“ је на крају усвојен јер су научници препознали да нису сва једињења амини који садрже азот. Али обичај да се витамини називају абецедним редоследом се наставио. Данас постоје четири витамина растворљива у мастима (А, Д, Е и К) и девет витамина растворљивих у води (витамин Ц и осам витамина Б – Б1 [тиамин], Б2 [рибофлавин], Б3 [ниацин], Б5 [пантотенски киселина], Б6 [пиридоксин], Б7 [биотин], Б9 [фолат] и Б12 [кобаламин] – и они се сматрају неопходним за раст и здравље људи.
Витамин…Ф?
Само један витамин је нарушио тако логичан систем именовања: витамин К, који је открио дански истраживач Карл Петер Хенрик Дам 1929. Супстанца је требало да се назове витамин Ф с обзиром на датум открића. Али Дамово истраживање је открило да је новооткривени витамин неопходан за коагулацију крви – познат као Коагулатион у немачком часопису који је објавио његово истраживање – и његова скраћеница за се некако задржала.
Прошле су деценије откако је последњи есенцијални витамин – витамин Б12 – откривен 1948. Од тада, истраживачи су се фокусирали на здравствене предности ових супстанци, истражујући више о везама између недостатка витамина и болести и користећи их за лечење стања попут анемије. Међутим, како ствари стоје мало је вероватно да ће научници икада открити нови есенцијални витамин.
Али чак и ако у нашој будућности не буде било витамина Ф или Г, то не значи да су открића везана за нутритивне вредности хране завршене. У ствари, истраживања на ту тему су напреднија него икада раније, омогућавајући научницима да прникну у тајне чак и ситних трагова микронутријената који утичу на здравље људи. Ако је златно доба открића витамина било својеврсно пређело, научници се хватају за главно јело – разумевање начина на који храна обликује наше животе, једне по једне микроскопске супстанце, која се брзо развија.
Извор: Национална географија
