Откуд љубав према катастрофи? Откуд жеља људи да кажу оно „почело је“?
Прије пар година сам присуствовао једној свадби. Иако нисам љубитељ таквих догађаја, на ову сам пошао јер сам желио да видим како изгледају таква славља кад има преко пет стотина званица, три различите музике, бескрајан низ јела. Није ми се допало, али је било корисно. При најави наступа музичара, човјек са микрофоном, не памтим сада ко је био, говорио је како је ово славље добра прилика за госте да уживају, право мјесто “да забораве на све”. И тада и сада постављам себи то питање – “На све”? Зар је толико тешко, јесмо ли толико оптерећени свакодневним и метафизичким мукама да нам је пар сати јела, пића и музике на свадби једини начин да одахнемо? Да ли живот можемо искључиво посматрати као један низ тешких момената, испресјецаних кратким одушцима? Иво Андрић у једној мисли у “Знаковима поред пута” говори баш тако нешто – осликава живот као мучитеља који, с времена на вријеме, пружи човјеку лијепи догађај, тиме бивајући још суровији, јер нам само пружа одушак како би нам још теже пала даља мучења.
Не могу а да не мислим да ми сами посједујемо једну “љубав према катастрофи”, како личној, тако и универзалној, свјетској. Неспорно је да, поготово неким људима, живот шаље многа спотицања, многе трагедије, неке толико велике да дјелује немогуће изборити се са њима, да дјелује да није вриједно живјети након истих. Ово и није текст о њима, јер према таквој борби осјећам искључиво поштовање и дивљење. Само није свима тако, него многи од нас свјесно бирају да се везују за неке тешке тренутке, уз мотивацију да виде себе као античке хероје, дајући својим животима много више боје и важности и у данима којима можда нисмо задовољни.
Свијет се толико промијенио од нашег рођења, његова суштина нам се мијења пред очима захваљујући технолошкој револуцији. Основи комуникације и пријатељства нису као што су били, начини рада и уживања потпуно промијењени, а важност информисања и мијењања себе је као никад до сад. Тако да није једноставно подићи квалитет живота, није лако пронаћи смисао и остварење у свијету који се пред нашим очима мијења. Зато сам и препознао пасијанс као неку игру која подсјећа на начин на који се живи живот, па ми се учинило да отварање карата подсјећа на потрагу за рјешењима. Али док те замишљене карте не отворимо до краја, тешко нам је заборавити на катастрофу чак и када пијемо, гледати на свијетлу страну чак и када је тешко. Из тог разлога су ријечи водитеља тог славља вјероватно наишле на добар ођек код присутних, туђе славље је прилика да се забораве сопствене невоље. Постоји један феномен, близак овом, који је интересантнији. Већ поменути људи, суочени са проласком невиности свијета, помирени су са тиме да се добро никад неће вратити, помирени са тиме да је само патња могућа. Уз то, руку под руку, иде потреба да се предвиђа крај свијета, не само предвиђа, већ да се исти и прижељкује. Када листамо архиве догађаја, било да се ради о природним катастрофама као што су земљотреси и поплаве или људским злодјелима рата и разарања, сви су пуни коментара у којима макар неко каже: “почело је”. У тим коментарима нема туге и очајања, већ провејава неко сулудо задовољство, нека морбидна срећа што крај долази. Треба додатно разјаснити природу тих коментара. У њима се не ради у прижељкивању догађаја који ће “ресетовати” свијет, не ради се о клиначком прижељкивању зомби апокалипсе или нуклеарног холокауста који наводно нуде прилику да се друштвени односи промијене и обнове. Очекује се, прижељкује се баш сценарио који представља крај свега, за све, за свагда.
Као и у свему, и . овдје можемо наћи људску страну, схватљиву страну једног чудног понашања. Ово је још једна прича о припадању, само умјесто припадања нацији, раси или вјери, ови људи се приклањају припадању свом времену. То припадање сопственом времену, сопственој генерацији нам даје мотив да учинимо своје вријеме љепшим и бољим него што јесте, да га учинимо посебним. Припадањем смирујемо савјест која је немирна тиме што, ако су нам животи и срећни, не осјећамо да су посебни, непоновљиви, велики. Шта је онда веће од краја читавог свијета? То што осјећам свој живот и своја постигнућа обичним превазилазим тиме што ћу својим очима свједочити пропадању читавог свијета.
Тиме се заправо купује посебност, јер шта може бити посебније од привилегије да се искуси крај свијета, да се доживи нешто што ниједно претходно покољење није могло. Припадност времену није нова, свака генерација воли да говори како су, баш у њиховом добу, свијетом ходили велики мислиоци, умјетници, спортисти, научници. Како “нема више таквих људи”. Због тога је више него очекивано да људи који су у себи усвојили мисао да је најбоље прошло, да никад више неће бити како треба, да је свијет у паду, своју посебност, своју припадност времену, могу једино славити ако су дио последње генерације, ако су баш они рођени за прилику да дочекају последњи секунд ове Земље. Наравно да је истина другачија, наравно да је случајност то што смо се родили у овој епохи. У томе нема ничег лошег али нема ни ничег доброг. Постоје времена успона и пада, само што су то питања која нас превазилазе, на која не можемо утицати. Процеси који се збивају вуку далеко јаче од било ког човјека, јер, хегеловски речено, историја јесте развој свијести о слободи, и она се развија својим током. Зато, свијет једино можемо описати онаквим какав тренутно јесте и у њему сада дјеловати. Као што је Гандалф рекао Фроду у дубинама Морије: “Све што можемо учинити је да одаберемо шта ћемо са временом које нам је дато.“
Стефан Ђукић
Извор: Велике Приче
