Типична идеја научне фантастике је представа утопијског технолошког напријетка који ће лансирати људску цивилизацију у звијезде и тако превазићи тјескобе које данашње друштво вуче из дана своје мрачне историје. Зашто се онда, у многим примјерима овог жанра, могу пронаћи чести и очигледни примjери религијских тема?
Научна фантастика вуче своје коријене из касног 19. вијека. Вјерује се да је један од првих примјера овог жанра „Франкештајн“ од Мери Шели. Пратећи трансформацију дјела научне фантастике, мотив прогреса човијека и његовог потенцијала као главног актера је очигледан и непобитан елемент. Он у многоме служи секуларистичким ауторима да покажу како би изгледало човјечанство када би се коначно одвојило стега ирационалног празновјерја и колективно се посветило улагању у емпиријски технолошки прогрес. Примјер овакве идеје су егалитарна друштва Роденберијевих „Звезданих стаза“. Овдје су људи приказани као весела, технолошки-напредна цивилизација која је, ослобођена бољки савременог живота, фокусирана на ширење својих животних стандарда и идеја на остале свемирске цивилизације. У оваквој поставци, религија је приказана као фактор који ремети морални и технички раст човјека, и често је приказана као мотиватор примитивних негативаца са којим се хероји серијала сусрећу. Када сагледамо цио жанр, видимо и представу религијских идеја која ипак нијесу приказана као инфериорна пред несаломивом технолошком утопијом.
Све популарнија дјела Хауарда Филипса Ловкрафта показују јединствен приказ „атеистичког хорора“, и постављају питање: Шта би било када би религијске идеје биле стварне? Ловкрафтова идеја божанског је приказана на најјезивији могући начин. Он сусреће протагонисте својих дијела са бићима ван човјечије спознаје, остављајући их у лудилу, немоћне да разумију оно са чим су се сусрели. Централна тачка око које се врти Ловкрафтова литература је страх од непознатог и човјекова небитност у односу на вандимензионалне силе са којима се он сусреће. Очигледно је да његове идеје нијесу ни оригиналне ни универзално застрашујуће, како то многи тумачи тврде. Исповједници многих религија живе у разумијевању да је човјеков его малтене небитан када стоји сам, без додира са божанским. Присуство Бога, чија је природа непозната, је стварност са којом религиозан човијек живи нормално и удобно. Сам Ловкрафт показује како, у реалности додира људског и оностраног, емпиријска спознаја застаје а религијски култови и мистична размишљања јачају.
Аутори научне фантастике који се баве темама рађања и опасности вјештачке интелигенције, свјесно или несвјесно, врло често користе религијске мотиве. Најјаснији пример је Камеронов Терминатор. Централна тачка овог дјела је спасилац свијета који проузрокује сопствено зачеће, и ослобађа свијет од злог ентитета који се успротивио своме творцу. Иницијали Камероновог протагонисте су J. C. Ово је чест наративни мотив који показује Христоликост главног јунака (Исус Христос- Jesus Christ). Вјештачка интелигенција је у пуно примјера представљена као продукт који, процесом самоспознаје, непланирано постаје зла и одупире се свом креатору, неријетко са жељом да пороби човјечанство (Ex Machina, Mass Effect, Battlestar Galactica). Кроз покушаје да се савршена вјештачка интелигенција прикаже у свом пуном комплексном издању, долазимо до размишљања модерних филозофа који се питају да ли смо и сами продукт неке више интелигенције? Чест закључак оваквих мисли је теорија симулације. Она диктира да је цио универзум производ програма која је дизајнирала виша интелигенција. Скоро је комично гледати врле интелектуалце који ентузијастично причају о могућностима теорије симулације а у исто вријеме одбацују идеју о Божијој креацији као “причу за малу дјецу“.
Када се мало боље сагледа остатак научно-фантастичних дјела која “копирају“ Звездане стазе, види се да примјер егалитарног свемирског човјечанства није аспект који се “примио“. Хербертов серијал Дина показује како је религијски мотивисан свемирски џихад, који предводи протагоноста ове приче, најефикаснији вид ратовања у технолошко напредном свемиру. Свемирски медијавелизам је честа наративна инспирација. Ворхамер 40К показује епске ратове звезданих легионара који су напустили секуларистичке идеје човјечанске империје и воде религијске походе против агресивних ванземаљаца који су по свему приказани као демони. Идеју да мрачни свемир крије демонске силе, чинећи планету Земљу безбедном за човијека, неминовно кроз божанску интервенцију, у дословном смислу показује Пол Андерсон у Хоризонту Догађаја.
Чини се да су визије о човјековој секуларистичкој астралној будућности ипак превише апстрактне за спекулацију у овом жанру. Аутори који покушавају да замисле човјечанство у далекој будућности се све чешће служе религијским алатима како би описали стање људског духа у сусрету са хладним свемиром и својим малициозним творевинама.
Матија Перовић
