U trenutku kada NATO vodi novi krstaški rat protiv pravoslavlja, Rusije i svega slovenskog, Britanija prednjači i u rusofobiji i u srbofobiji, ali to nije iznenađenje jer je to kontinuitet britanske politike od 19. veka do danas, kaže istoričar Aleksandar Rastović.
Ako se pogleda britanska politika na Balkanu u poslednjih 200 godina vidimo da iza svih pobuna i revolucija stoje upravo Englezi. Nije slučajno, primećuje Rastović, ni što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, govoreći ovih dana o licemernom ponašanju Kvinte na Kosmetu, izdvojio pored Nemačke – Britaniju.
„Slično je bilo devedesetih, kada je nakon Dejtonskog sporazuma takođe Velika Britanija činila sve da izađe u susret hirovima bošnjačkog rukovodstva. Nedavno smo videli i inicijativu da se ponovo pred UN pokrene pitanje genocidnosti srpskog naroda“, podseća istoričar, imajući na umu da je Britanija 2015. već pokušala da kroz Savet bezbednosti UN progura rezoluciju kojom bi srpski narod bio proglašen genocidnim, ali ju je zaustavio veto Rusije.
Srbofobno ponašanje Britanaca je tradicionalno
Kad je reč o ponašanju Britanije u 19. veku, Rastović, koji je doktorirao na srpsko-britanskim odnosima, ukazuje da je upravo Britanija na Berlinskom kongresu 1878. predložila da Austrougarska dobije pravo okupacije Bosne i Hercegovine.
U prilog svojoj tezi o tradicionalno srbofobnom ponašanju Britanaca, istoričar citira zapažanje iz pisma koje je Ilija Garašanin poslao 8. jula 1850. srpskom vojvodi Stevanu Knićaninu.
Garašanin se u tom pismu osvrće na ponašanje engleskog generalnog konzula u Srbiji kao paradigme antisrpske politike.
„Hoće svuda da uzmuti, on nas rajom imenuje… Ali treba znati da i ostale engleske diplomate mrze na Slovene, naročito na nas Srbe. Mi im nismo za to povoda dali, a zašto su takvi prema nama đavo ih znao“, citira Rastović.
On konstatuje da i danas engleski premijer i ministri prednjače u rusofobiji ali i u srbofobiji i nepoverenju prema svemu što dolazi od slovenskih naroda.
„To je politika koja je ustanovljena krajem 18. veka a kulminirala je tokom Krimskog rata. I danas kad se čitaju britanski mediji zaprepašćuje s kolikom mržnjom se odnose prema svemu što dolazi iz Rusije. To samo podseća na ono što je Britanija radila tokom 19. i 20. veka. Reč je o kontinuitetu jedne politike koja eskalira u najgorem mogućem obliku“, napominje naš sagovornik.
Insistirati na povratku do 1000 srpskih vojnika i policajaca na KiM
Komentarišući ocenu predsednika Aleksandra Vučića da najnovija odluka Prištine o zabrani srpskih tablica i ličnih dokumenata nagoveštava da se najesen možda sprema nova Oluja na severu Kosmeta, Rastović kaže da je to ozbiljno upozorenje, ali ne samo domaćoj javnosti već i EU koja već 20 i kusur godina toleriše neodgovorno ponašanje privremenih institucija u Prištini.
„Srbija se, s druge strane, pritiska na svaki mogući način, dok se potezi vlade Aljbina Kurtija tolerišu i računaju kao pravo na samoopredeljenje, dok se svaki srpski korak ocenjuje kao separatizam. To su ti dupli standardi EU koji se neprestano primenjuju na Balkan i Srbiju“, konstatuje Rastović, dodajući da se i ruska specijalna operacija u Ukrajini koristi da bi se vršio još veći pritisak na Balkan.
Srbiji i njenom rukovodstvu, kako ističe, ostaje da upozorava domaću i svetsku javnost na ono što nam sledi a što može da zapali Evropu.
Pored toga, prema rečima Rastovića, treba podsećati na ono što piše u rezoluciji 1244, koja ne samo da potvrđuje teritorijalni integritet i suverenitet tada SR Jugoslavije, već i daje pravo da se na KiM vrati između 900 i 1000 vojnika i policajaca da čuvaju spoljne granice.
„Međutim, i to je primer licemerja i EU i međunarodne zajednice koja gazi sopstvene rezolucije usvojene jednoglasno 1999. godine, konkretno rezoluciju 1244. Tako da možda je i to jedan od načina da mi kroz diplomatsku aktivnost insistiramo na povratku i da tražimo da se u skladu sa rezolucijom 1244 deo naših vojnih i policijskih snaga vrati na KiM“, predlaže istoričar.
Abazovićeve namere za svaku pohvalu
U osvrtu na prvu posetu crnogorskog premijera Dritana Abazovića Beogradu, Rastović navodi da ako je iskrena njegova dobra namera, i kad je reč o Temeljnom ugovoru sa SPC, i povodom priključivanja inicijativi Otvoreni Balkan, to će otvoriti veliku perspektivu u odnosima Beograda i Podgorice i relaksirati njihove odnose.
Deluje, kaže, pomalo apsurdno da je Abazovićev prethodnik koji je došao na talasu borbe SPC da zaštiti svoja osnovna prava u Crnoj Gori, propustio istorijsku šansu da napravi pomak u tim odnosima, a onda na čelo manjinske vlade Crne Gore dođe pripadnik manjinskog naroda i to pokušava da uradi.
„Naravno, dok se ne završi sve oko Temeljnog ugovora ne možemo biti potpuno ubeđeni, ali ide se u tom pravcu i, bar po onome što se može videti u nacrtu tog dokumenta, priznaje se kontinuitet SPC i prava srpskih manastira da se upišu u registar, pravo na versku nastavu itd. Ako su namere premijera dobre, to će biti za svaku pohvalu i biće to istorijska prilika da se odnosi između dve države postave na nove i zdrave odnose“, napominje Rastović.
Posebno ga, kaže, raduje namera priključenja Crne Gore Otvorenom Balkanu, što bi bio korak u ostvarivanju moderne verzije plemenite ideje čije inicijator bio knez Mihailo Obrenović – da Balkan treba da pripadne balkanskim narodima, a baštinila su je kasnije najveća imena srpske intelektualne i političke elite.
„I ova ideja, kao i svako drugo povezivanje je nešto što treba da se podrži i za svaku je pohvalu. Ukoliko bi se ostvarila, to bi bio korak napred u smirivanju situacije na Balkanu“, uveren je Rastović.
