Новокомитска дружина све агресивније „забавља“ и злоставља црногорску јавност, па и саме заставе. Све је питање перспективе.
Али можда је најбоље да прихватимо да у овој држави живе заиста инфантилни људи, лишени способности да осмисле ишта оригинално, аутентично. То је увелико постало хронично стање.
Када се окупе на Цетињу да пјевају пјесмице против српства, они позајме усташке стихове, јер у памћењу својих предака не могу наћи вала ни један антисрпски јамб.
С друге стране, то што би могли наћи хиљаде пјесама, што епских што лирских, које су настале на самом Цетињу (да се не иде преко Чева и Велестова), које су писали њихови дједови и прадједови, краљеви и владике, а све у славу српског рода њих нимало не обавезује. Ваљда је и то знак неке чудне психоемотивне слабости, неспособности да прихватиш сопствено предачко насљеђе. Негдје се такав феномен назива аутошовинизам. Но, тешко то може бити објашњење за овдашње прилике. Има ваљда нешто луђе и од тога, а чему научници још нијесу открили име.
Или, окупи се вјерни народ Црне Горе да кроз литије, смјерношћу хришћанском и свијешћу демократском, исказује протест против неправедног закона, а одмах се новокомите организују у контраофанзиву, коју, замислите, називају антилитије. Опет исти проблем. Одсуство оригиналност, посебности, креативног бунта – могао би бити симптом неког плиткоумља. Тачно подсјећају на Светислава Басару. И он тако, видио да је Уелбек написао роман „Серотонин”, па и сам напише у истом даху „Контраендорфин”. Није шија него врат.
Или, виде да се у свијету окупљају грађани да пруже подршку Украјини, па они одмах, као заклети пацифисти, истом улицом по Цетињу, уз једну модификацију. Они Путина мрзе због Србије, а не због Украјине, која дође тек као колатерална штета.
Све би, најзад, могла бити забавно као да се чита неки авантуристички роман о дјечацима Павлове улице, или о дружини Пере Квржице, када инфантилност новокомитске дружбе, а и службе, као и одсуство аутентичности, уз једину способност подражавања, имитирања, опонашања, мимезиса, николидисовске врсте, не би био позив да се озбиљно преиспитамо: Шта је побогу с тим људима?
У њима нема ни „х“ од homo ludensa, јер „човјек који се игра” мора бити креативан, паметан. Ево стога њима један предлог, да продају сву покретну и непокретну имовину и купе, како би рекао Николидис, „пуно, што више застава”, а и пројектора, те се сити изиграју све до Божића.
Шта ће бити са заставама? Ко ће то да покупи када их по обичају оставе за собом, таман као дјеца играчке када пођу на спавање? То је већ питање за Мањинску или неку будућу Владу Црне Горе. Можда неће имати куд без да поступе по сили закона.
П. С. Ево још једног оригиналног предлога. Да се окупе испред Цетињског манастира, те умоле оног глумца Маруновића да им једном наглас прочита „Горски вијенац”, али без прескакања редова.
(Но јесам и ја наиван. Опет би они рекли: „Е, није то Његош тако мислио”. Или: „Глумац је издајник, може ли неко да то љепше прочита“.)
Милован Урван
