Пише: Жарко Марковић
Ако је првостепена пресуда Милораду Додику била политички земљотрес, другостепена би се могла назвати тектонским поремећајем на политичкој сцени у БиХ. У мјесецима након изрицања првостепене одлуке, којом је предсједник Републике Српске крајем фебруара осуђен на годину дана затвора и шест година забране политичког дјеловања, у јавности, прије свега Републике Српске, а онда и цијеле БиХ, тихо је провејавала могућност и нада да исход поступка по жалби ипак буде другачији. Водило се рачуна о правним аргументима, али и бесмислености процеса који је против Додика вођен јер није поштовао одлуке Кристијана Шмита који за Републику Српску није високи представник, а да и јесте, нема право да мијења законе. Осим тога, дошло је и до промјене геополитичких околности, у Америци је на власт дошао Доналд Трамп, амерички амбасадор Мајкл Марфи који је сматран незваничним креатором овог процеса напустио је БиХ, атмосфера је била прилично релаксирана, а онда је првог дана августа из Суда БиХ стигла вијест – Апелационо вијеће је потврдило првостепену одлуку која је аутоматски постала правоснажна што је, преведено у праксу, значило да је Република Српска остала без предсједника.
Остала, али засад само за Суд БиХ, политичаре из Сарајева, Кристијана Шмита и Централну изборну комисију (ЦИК). Јер, ствари уопште нису тако једноставне као што изгледају. „Предаја није опција“, поручио је Милорад Додик након што му је ЦИК БиХ по сили закона одузела мандат предсједника.
ЦИК БиХ је у начелу строго бирократска институција која не тумачи законе него их спроводи, па отуда није ни улазила у разлоге који су довели до тога да Додику морају одузети мандат.
А подсјетимо како је дошло до пресуде.
Народна скупштина Републике Српске усвојила је прије годину дана два акта – Закон којим је забрањено примјењивање одлука Уставног суда БиХ на територији Републике Српске и Закон којим је забрањено примјењивати одлуке високог представника. Услиједио је одговор Шмита који је прво поништио ове законе, а затим измијенио Кривични закон БиХ наводећи да свако ко не поштује његове одлуке чини кривично дјело. Милорад Додик као предсједник Републике Српске има обавезу да потписује указе о проглашењу сваког закона, па је то урадио и са два поменута чиме је практично извршио „непоштовање одлуке Кристијана Шмита“. Због тога је против њега подигнута оптужница јер тужилаштво у Сарајеву, као ни ЦИК, такође не улази у тумачења закона, већ раде по њима, неважно ко их доноси.
Као епилог услиједила је пресуда у којој је затворска казна најмање битна, у БиХ ју је могуће откупити до године дана затвора (Додикова одбрана је већ упутила тај захтјев вриједан око 18.500 евра). Други дио пресуде је, устврдиће ових дана бројни званичници из Бањалуке, и био једини циљ поступка. Шест година забране политичког дјеловања Милораду Додику практично значи да он неће моћи да се кандидује на изборима не само 2026. него ни 2030. То га, као кључну политичку фигуру у Републици Српској, практично елиминише са политичке сцене и у огромној мјери утиче на цијели изборни процес, његову странку и коалицију која влада већ двадесетак година у Републици Српској. Ипак, одузимање текућег мандата додатно је убрзало ствари јер то значи да Република Српска мора на изборе, пријевремене, и прије октобра 2026, већ за неких 90 дана.
„Пријевремени избори неће бити одржани док сам ја предсједник. Позивам да се ангажује полиција да то спријечи. Да ли ћемо на овај начин изгубити предсједника Републике Српске, о томе ће одлучити Народна скупштина“, рекао је Додик након што је објелодањено каква је другостепена пресуда. Занимљиво је да су и првостепену и другостепену пресуду, као и поменуту одлуку ЦИК-а прво објавили поједини сарајевски медији, да би тек након тога услиједила званична саопштења из тих институција. И то је, још је једна порука из Бањалуке, доказ спреге правосуђа, политике, медија и обавјештајне заједнице.
Пресуда је донијета првог, а ЦИК је Додику мандат одузео шестог августа. У тих неколико дана постало је јасно на какав одговор је Додик мислио када је навео да ће о свему одлучити Народна скупштина. „Мени је мандат дао народ и народ ће о томе одлучити на референдуму који ће бити одржан на основу одлуке Народне скупштине“, рекао је Додик. И на одређен начин ствар из правосудног вратио на политички терен. Или ипак не. „Одговорићемо на начин како је и донијета та пресуда. Политички“, рекао је Додик.
И док већина у Бањалуци сматра да нема дилема да је у питању политички мотивисана пресуда (осим дијела опозиције), у Сарајеву су, пак, забиљежени и случајеви отвореног ликовања због оваквог развоја ситуације. Тамошњи политичари углавном шаљу поруке да се пресуде морају поштовати, да је БиХ земља у којој постоји „владавина права“, а да је на политичком нивоу ово „почетак краја“ и Милорада Додика и његове партије. Интересантно, на поштивање пресуда позива и лидер ХЏ-а БиХ Драган Човић, Додиков дугогодишњи пријатељ и партнер из реда хрватског народа.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Када ће нови референдум у Републици Српској бити одржан још није познато. Постоји низ процедуралних проблема које је претходно потребно ријешити. Наиме, Републичка изборна комисија је у оставци, а нова није изабрана, па практично референдум нема ко да спроведе. Такође, постоји и проблем с бирачким списком који је у надлежности већ поменутог ЦИК-а. А над новим референдумом лебди и сјенка прошлог, одржаног у септембру 2016. када се народ у Републици Српској масовно изјаснио да је за то да 9. јануар и даље буде Дан Републике. Иако се тај празник на основу става грађана на референдуму и данас прославља у Српској, он није дио Закона о празницима, па многи, понајвише из редова опозиције, и данас питају чему је послужио референдум ако Дан Републике није дио закона.
СНСД као најјача странка хитно је након објелодањивања пресуде сазвала сједницу врховних партијских органа, пружила подршку свом лидеру, најавила нове кораке и изнијела приједлоге од којих је највише реакција изазвао онај о формирању владе националног јединства у коју би ушле све странке са српским предзнаком. Није било потребно дуго да се испостави да та прича у овом тренутку у Републици Српској једноставно није могућа. „Ми имамо јасан став да нећемо правити ништа заједно са СНСД-ом, јер су они у протеклих 20 година уништили, опљачкали и опустошили Републику Српску, заробили институције, успоставити владавину једног човјека, направили корупционашки систем који је све уништио, заробили правосуђе, полицију и сада желе да одговорност подијеле са опозицијом. Не желимо учествовати у власти са Додиком, ми смо два различита свијета“, каже један од најгласнијих опозиционара Небојша Вукановић.
У такву владу неће ни остале опозиционе странке, али су оне нашле начин да не толико грубо као Вукановић то саопште. Највише се ишчекивао став Драшка Станивуковића и његовог ПДП-а.
„Сматрамо да то није рјешење за ову кризу“, рекао је Станивуковић. Од владе националног јединства неће бити ништа јер нема ни самог јединства. Међутим, сва прича око референдума и других одговора Бањалуке не спријечава расписивање нових избора јер о томе одлучује институција у Сарајеву.
Иако Додик тврди да тих избора неће бити, данас је прилично нејасно како би он могао да спријечи њихово одржавање. Осим физичком силом, што би могло да изазове озбиљне посљедице.
Дио опозиције тврди да Додик мора да прихвати све судске, као и одлуку ЦИК-а, да избори морају бити расписани и да опозиција треба да понуди једног кандидата. Дио, али не и Станивуковић.
„Процес одузимања мандата предсједнику Републике Српске обиљежен је правним неправилностима и компромитује резултат таквих избора. ПДП је става да не треба учествовати, а не бојкотовати. Учешћем у тим изборима би се легализовало политичко насиље. Не желимо да признамо правно и политичко насиље над било којом институцијом. Не признамо да се Србима, њиховим представницима и институцијама тако скида глава“, навео је Станивуковић који се временом профилисао у кључну политичку фигуру из редова опозиције у Републици Српској. Многи су склони да устврде да је ово још један доказ стварања нове политичке осовине у Републици Српској коју би чинили Додик (или онај ко га наслиједи) и Станивуковић, но све то је још на дугом штапу.
Како год, јасно је да Републици Српској предстоје тешки и неизвјесни мјесеци, а изостанак свесрпског јединства може само да додатно погорша ситуацију. Нико са сигурношћу не може да каже како ће све завршити. Отуда се нико и не бави прогнозама.
Извор: П-Портал
