Безбједносни форум Бања Лука организовао је научну конференцију „Унитаризација и исламизација БиХ – узрок нове кризе“, са које је поручено да политичко-правно насиље Запада води распаду Босне и Херцеговине, а за почетак рјешења кризе је као минимум идентификовано повлачење Инцковог закона и повратак Дејтону.
На конференцији је закључено да се као фактори стабилности јављају Русија и Кина, да америчка политика надјачава утицај ЕУ (пошто њена улога слаби откако је чланство у ЕУ претворила у локалну интеграцију у „Отворени Балкан“) те да се у односу према НАТО мора наступити на нови начин – кроз војну неутралност БиХ.
Са конференције је поручено и да се у бићу Запада јављају пукотине, те да у новим међународним односима српски народ мора да искористи простор који се отворио за рјешавање свог питања, нарочито у најважнијем дијелу – његове територијалне раздијељености.
О овим и другим релевантним сегментима кризе на Балкану говорили су и своје радове приложили проф. др Божидар Форца, генерал-мајор у пензији, начелник Катедре безбједности на Факултету за пословне студије и право Универзитета УНИОН-Никола Тесла у Београду проф. др Драган Радишић, Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука, проф. др Митар Ковач директор Безбједносног форума Бања Лука, Петко Рашевић уредник часописа Безбедносни форум, проф. др Предраг Ћеранић, декан Факултета безбједносних наука у Бања Луци, проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права, Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент Бања Лука, експерт за тероризам и безбједност Џевад Галијашевић и др Ненад Стевандић, предсједник Уједињене Српске.
Божидар Форца указао је да процесе у међународним односима одређују велике силе, а њихово убрзање морају да прати и генерисање промена.
Он је указао да је Србија поново „независна и самостална, али недовршена држава“. Српски народ је, како је указао, располућен у државама насталим на простору бивше Југославије, а „Република Српска је једини организовани исказ релативне самосталности и хомогенизованости“. „Сада је, у условима мултиполарног света и сукоба великих сила на Балкану, потребна стратегија која би се ослањала на паметну моћ“, закључио је Форца.
Драган Радишић је говорио о односу Русије и Кине према стању и правима народа у БиХ.
„Кина се укључује по први пут и то са ставовима који су готово идентични руским у заштити основних људски вриједности, права и правде на овим узаврелим балканским просторима. Русија и Кина су увијек имале избалансиране и уравнотежене ставове према свим супротстављеним странама, нудећи непристрасна и праведна рјешења за све. Сходно томе, све више се говори о новој визији свијета коју нуде Русија као војно-политички лидер свијета и Кина, као најмоћнија-наступајућа економска сила у свијету. Овим се отвара нова перспектива мира, просперитета и коегзистенције за све који томе теже и не прихватају силу, уцјене, пријетње, агресију, потчињеност и вазални однос који им нуди Запад“, рекао је Радишић.
Он је посебно упозорио да се БиХ налази у највећој кризи у пост-ратном периоду, „са неизвјесним исходом, прије свега захваљујући „Инцковом закону“ који је поништио све позитивно што је урађено за последњих 25 година“.
Митар Ковач и Петко Рашевић анализирали су однос НАТО пакта према ентитетима и праву народа да одлучује о својој безбједности. Они су упозорили да дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића НАТО пакт жели да потпуно контролише Балкан и да у свој састав укључи преостале државе: БиХ, Србију и лажну државу Косово.
И према Ковачу и Рашевићу, излаз из кризе у БиХ јесте у поштовању изворних надлежности ентитета, које су дефинисане Дејтонским споразумом, док даље непоштовање воље српског народа и надлежности Републике Српске води цијелу БиХ у „још дубљу кризу и у распад“.
Аутори су посебно нагласили потребу да БиХ прогласи војну неутралност у контексту будућих односа са НАТО.
Предраг Ћеранић се посебно бавио улогом ЕУ на територији БиХ и оцијенио да је изостанак намјере ЕУ да убрза придруживање земаља региона довео је до природног политичког и економског повезивања региона са Русијом, Кином и Турском, што није било пожељно за ЕУ и њене англоамеричке савезнике.
„Утицај ЕУ на регион слаби, а највеће понижење њени званичници доживјели су на самопроглашеном Косову, гдје су им албански лидери брутално рекли да се ни за шта не питају, и да Косово спроводи политику САД. Долазак Кристијана Шмита у Сарајево није био могућ без претходних консултација са америчким предсједником Бајденом, што индиректно признаје и сам Шмит. Иако Њемачка Западни Балкан сматра својом интересном сфером, њени званичници су свјесни чињенице да у том смислу Њемачка није самостална. И даље је на Западном Балкану у сјенка америчке спољне политике, ЕУ настоји да самосталност у спољној политици задржи у мјери да сачува безбједност својих чланица“.
ЕУ свој утицај настоји да одржи кроз помоћ у финансијским средствима, међутим, како је указао Ћеранић, нека значајна средства се више не пласирају преко институција БиХ. Он је као пример навео 87 милиона еура које је ЕУ намијенила за превазилажење мигрантске кризе, а која је ЕУ пласирала преко Међународне организације за мигранте, наводећи да то чини због степена корупције у БиХ.
Ћеранић је објаснио да је до пада моћи ЕУ дошло због тога што је „најмоћнији политички алат ЕУ – проширење“, трансформисан у Берлински процес.
„Креатор процеса је Ангела Меркел, а политичка идеја Берлинског процеса је да се земље Западног Балкана међусобно повежу на економском и политичком плану и да као колективитет сарађују са ЕУ. Меркелова је наглашавала да то не значи одбацивање од ЕУ, али се то на Западном Балкану управо тако схватило. Преименовање процеса у „Мини-Шенген“, а потом у „Отворени Балкан“ није довело до активирања свих чланица регије већ само Србије, Албаније и Сјеверне Македоније. Сјеверна Македонија и Албанија нису добиле „зелено свјетло“ за почетак преговора са ЕУ. То је била порука и за БиХ“.
Милан Благојевић је детаљно анализирао криминал охаеризма, као „облик владања развијен у БиХ од 1996. године до данас“.
Тај термин аутор је као свој неологизам извео из енглеске скраћенице ОХР, установљене за Канцеларију високог представника у БиХ.
У раду који је представио, Благојевић описује и објашњава не само ауторитарност и тоталитарност охаеризма, као његове битне карактеристике, већ и криминал охаеризма „какав до сада није забиљежен у историји“.
„Тај криминал је настао флагрантном и тешком злоупотребом овлашћења високих представника и криминогених структура унутар његове канцеларије“, рекао је Благојевић.
У називу ове конфереције су два опречна појма – унитаризам и исламизам. Исламизам је, нагласио је Џевад Галијашевић, политичка идеологија друштва која продукује не само једноћу (унитарност), него беспризорну диктатуру. Међутим, ова два феномена се у БиХ надопуњују.
„Сваки пут када је Додик указивао и износио аргументе да у Сарајеву желе исламизам, тада би исламисти са Запада то претварали у политичко питање, у причу о простом унитаризму и говорили о Босни као једној адреси, и испољавали унитарне тенденције. У Сарајеву, међутим, неће унитаризам, то им је мало, него хоће исламизам, а то је диктатура неприхватљива за православну и католичку религију, па чак и за муслимане у БиХ који другачије мисле.
Кад би Додик указао да СДА има тај политички програм и да спроводи Исламску декларацију Алије Изетбеговића и сарађује са Исламским братством и другим терористичким организацијама,тада би се са Запада уклонила тема исламизма, Запад би говорио о њима познатом термину унитаризма, а Република Српска би добила противника у Западу, иако је стварни противник радикални исламизам“.
Радикални исламизам је – упозорава Галијашевић – стварни противник Срба и Хрвата, а Запад ту причу води на колосијек разговора који Запад разумије, на унитаризам. Међутим, овдје се не ради о унитаризму него о томе да ли ће радикална исламска странка добити државу у срцу Европе.
„Не постоји примјер у свијету да је неко већинско исламско друштво градило државу на темељима западне грађанске идеологије, па тако ни у БиХ. Овдје подјеле нису само етничке природе, него и историјске, вјерске, те иду дубоко у прошлост. Неко ко припада исламском друштву не може у хришћанском окружењу градити грађанску државу западног типа – то не раде ни бх муслимани, ни СДА, па ни они који се представљају као алтернатива ове странке“.
Ненад Стевандић је детаљно говорио о могућности компромиса између два потпуно супротна стратешка опредељења- унитаризације и распада БиХ.
Он је подвукао да Дејтонски споразум дефинише улогу Високог представника да надгледа спровођење Споразума, координише и олакшава институцијама имплементацију споразума, али да су временом високи представници – на основу кривог тумачења Бонских овлашћења – доносили уредбе, одлуке и законе на јачању институција као и формирању нових институција на нивоу БиХ које нису биле предвиђене Дејтонским споразумом.
„Већина политичких странака се залаже са изворни Дејтонски мировни споразум, а у посљедње вријеме све су чешћи ставови да Република Српска треба да изгласа независност. Криза око изборног закона, као и посљедња одлука Високог представника Валентина Инцка о кривичном гоњењу сваког ко не сматра да се у Сребреници десио геноцид су само катализатори који додатно убрзавају кризу у БиХ. Та криза ће врхунац достићи у 2022. години. Такође, нелегитиман избор Кристијана Шмита додатно заоштрава кризу, рекао је Стевандић
