„Ukrajina može do mira jedino ako Rusiji ustupi deo svoje teritorije”, mišljenje je Jensa Stoltenberga, aktuelnog generalnog sekretara NATO-a. „Pitanje je samo koju cenu ste spremni da platite za taj mir, koliko teritorije ste spremni da žrtvujete, koliki deo nezavisnosti, suvereniteta, slobode ili demokratije. Radi se o veoma složenoj moralnoj dilemi”, objasnio je, dodavši da je alijansa spremna da podrži režim Volodimira Zelenskog, ali i da će učiniti sve što je potrebno kako bi izbegla otvoreni sukob s Rusijom.
Sličnog je razmišljanja i Hju de Santis, zadužen svojevremeno u administraciji američkog predsednika Ronalda Regana za kontrolu zapadnog vojnog saveza: „Pobeda na bojnom polju, uključujući i povratak Krima pod jurisdikciju Kijeva, kao i obnova ukrajinskog teritorijalnog integriteta, svakako bi bili kazna za Rusiju. Međutim, da li je sve to vredno još veće nesreće, mogućnosti prerastanja rata u hemijski, pa čak i nuklearni? Vašington mora da ubedi Kijev da počne da pregovara s Moskvom. Vojna pobeda armije Volodimira Zelenskog se ne vidi ’ni u kartama’ i pregovori su jedini realističan izlaz”, zaključuje De Santis.Podsetimo, na samom početku tzv. specijalne operacije Moskva je istakla nekoliko svojih ključnih ciljeva – ostanak Krima pod suverenitetom Rusije, suštinska autonomija za Donbas, vojna neutralnost, demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine. Dosadašnji tok rata pokazao je da su zadati ciljevi ostvarivi.
Na stranu izjave Stoltenberga i De Santisa, primetno je da se opšta slika o ratu u Ukrajini sve više menja. Početni pritisak Vašingtona na evropske saveznike da podrže Zelenskog očigledno je bio pravovremeno tempiran, pošto je veliko pitanje da li bi i u sadašnjim okolnostima bio jednako uspešan. Sve ono što je pre jedva tri meseca urađeno „na bum” – glasne osude ruske agresije, prekid političkih, društvenih, kulturnih, sportskih kontakata s Moskvom, pa čak i neuobičajeno žestoke ekonomske sankcije – Zapadu se u međuvremenu vratilo kao bumerang.
U svetskim medijima sve su glasniji komentari i da Zelenski nije čovek s kojim bi Rusija mogla da sklopi sporazum koji se ne bi sveo tek na bezuslovnu kapitulaciju Ukrajine. Takav kraj bio bi veliki šamar za Zapad, a posebno za SAD, koje su u ovdašnja dešavanja uložile, i još uvek ulažu, milijarde dolara. A da je bivša sovjetska republika samo „bojno polje” u ratu velikih svedoče i najnovije izjave pojedinih analitičara u Vašingtonu, prema kojima cilj SAD i nije „oslobađanje Ukrajine od zavojevača” koliko namera da ovaj sukob po Rusiju bude što skuplji.
Na Zapadu već užurbano traže pravi način kako da okončaju ukrajinsku dramu. Neki krugovi u Londonu predlažu stvaranje novog vojnog saveza u koji bi, pored Velike Britanije, ušle Poljska, Litvanija, Letonija, Estonija, Ukrajina, pa možda Turska. I sve uz blagonaklono gledanje SAD. Bila bi to svojevrsna politička, ekonomska i vojna alijansa, praktično, alternativa EU, koju su Britanci nedavno samovoljno napustili. Primetno izostavljanje iz cele priče jakih igrača, poput Nemačke ili Francuske, nedvosmisleno ukazuje na želju i potrebu Londona i Vašingtona da povrate svoje vidno poljuljane pozicije na Starom kontinentu.
Istovremeno, francuski predsednik Emanuel Makron predlaže stvaranje zajednice država koje dele zajedničke demokratske vrednosti i čije članice bi mogle postati i države (uključujući nas na Balkanu) koje su za sada tek kandidati za ulazak u EU. Ovaj savez ne bi bio alternativa uniji, niti bi zamenio Savet Evrope ili Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju. O predlogu francuskog predsednika trebalo bi da se raspravlja 23–24. jula na samitu u Briselu.
Izgleda da se vreme kada će generale zameniti političari sve brže približava. Nepoznanica ostaje ko će u ime Ukrajine stati nasuprot ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Nema sumnje da u Kijevu o tome uveliko razmišljaju. Po nekim analitičarima, rešenje bi moglo biti prihvatanje nezavisnosti Donbasa (prethodno overene referendumom tamošnjeg življa), tako da bi na megdan Zelenskom izašao neko od predstavnika te novoformirane zajednice, što bi Putinu omogućilo da se malo skloni u stranu i na taj način još jednom dokaže da protiv Ukrajine i nije vođen rat, nego „specijalna operacija”.
Kada sve bude okončano, rezultat će biti onakav kakav su mnogi predviđali još pre stotinak dana. Rusija proširena na Donbas, a možda i celu crnomorsku obalu Ukrajine, ojačano međusobno nepoverenje među evropskim državama kao i prema sabraći sa zapadne strane Atlantika, stvaranje paralelnih institucija, novo gomilanje birokratije, muke s pridošlicama iz Ukrajine, opšti pad standarda…
Izvor: Politika/Slobodan Samardžija
