Историчар Давид Енгелс сматра да се Европска унија налази у дубокој идентитетској кризи, те да ту треба тражити извор њених политичких, институционалних и економских невоља. Наиме, идентитет подразумева повезаност с културним и историјским коренима. Уколико се традиционалне вредности негирају, проглашавају анахроним и настоје заменити новим, универзалистичким, заједница губи оријентацију и налази се у опасности. Речју, корен кризе на Западу је у превредновању вредности.
Пре више од сто година објављен је први том Шпенглерове књиге „Пропаст Запада”, која је убрзо стекла статус класичног дела. Овом књигом Шпенглер је у великом стилу отворио питање судбине западне културе.
Међутим, Шпенглерови увиди су временом занемарени. Крајем 20. столећа превладавао је прогресивистички оптимизам у вези с тријумфом Запада. Ипак, чини се да је у данашње време Шпенглерова мисао доживела ренесансу, будући да расте број књига у којима се поставља питање судбине Запада. Готово да су сви сложни у томе да се Европска унија и Сједињене Америчке Државе, а тиме и западни свет, налазе у кризи.
Многи иду и даље, описујући садашње стање као сумрак или залазак. Спорења постоје у погледу карактера, дубине и узрока кризе, као и могућности њеног превладавања. Међутим, превлађује свест о томе да се на Западу дешавају крупне промене, односно да се стигло до преломне тачке.
Корен кризе
Историчар Давид Енгелс сматра да се Европска унија налази у дубокој идентитетској кризи, те да ту треба тражити извор њених политичких, институционалних и економских невоља. Наиме, идентитет подразумева повезаност с културним и историјским коренима. Уколико се традиционалне вредности негирају, проглашавају анахроним и настоје заменити новим, универзалистичким, заједница губи оријентацију и налази се у опасности. Речју, корен кризе на Западу је у превредновању вредности.
Уколико се усвоји Шпенглерово циклично схватање историје, онда се на основу судбине култура које су прошле кроз исту фазу развоја могу изводити закључци о будућности Запада. Према Енгелсу, опадање с којим се суочава данашњи Запад показује запањујуће сличности са стањем касне Римске републике. „Како у Риму тако је и у Европи мањак темељних идентификацијских чинилаца један од најоштријих елемената моралне, људске и материјалне кризе у ова два друштва.
Ако успостављање колективних идентитета омогућује да се пронађе континуитет с прошлошћу и да се појединац као и друштво пројектује у будућност, онда раскид с традиционалним идеалима те прошлости чупа садашњост из корена и, дугорочно, блокира сваку смислену органску концепцију будућности.”
Идеја да се традиционалне вредности могу заменити универзалним није основа на којој се може створити осећај идентитета јер се идентитет увек гради на негацијама и не постоји апсолутно инклузивна заједница. Када негације отпадну, долази до растакања идентитета. Последице вредносне преоријентације су повећање зависности од социјалних давања, пад штедње и бриге за будућност, пораст јавног дуга, социјално раслојавање, пораст развода, пропадање традиционалне породице, пад наталитета, повећање броја абортуса, повећање криминала, масовна имиграција и пад стандарда образовања. Друштво у коме би живели само појединачни максимизатори сопствене користи, ослобођени стега прошлости и обавеза деце и породице, не би било у стању да опстане. Пермисивизам, пренаглашени космополитизам, растакање породице, рушење традиционалних ауторитета и религије, каријеризам, конформизам, хедонизам и материјализам кидају споне друштвене лојалности међу грађанима и отварају простор за унутрашње конфликте.
Поставља се питање како се од масе појединачних атома који избегавају чак и породичне обавезе може створити заједница способна за напоре? Истовремено, претерана интеграција свега што је страно, као нужна последица патолошке жеље за брисањем граница, дугорочно подразумева опадање сваког снажног идентификационог елемента и представља политички ризик, у свету који се све више дефинише крутошћу религијских, политичких и етничких идентитета. Заједничко деловање и спремност да се сопствени циљеви подреде циљевима заједнице расте у мери у којој се други припадници заједнице опажају као слични и блиски, односно људи с којима се дели заједнички идентитет. Отуда следи да диверзитет (који подразумева радикално другачије традиције и начине живота) не чини заједницу богатијом, већ слабијом, односно смањује социјални капитал становништва и ствара претпоставке за социјалне и етничке сукобе, те коначно за распад заједнице.
Редовно ванредно
По логици ствари криза идентитета мора оставити последице на плану спољнополитичке оријентације јер се без јасне свести о себи и свом идентитету не могу очекивати препознавање и артикулација сопствених интереса. Штавише, уколико се спољна политика схвати као „борба за универзалне вредности”, Запад ће се увлачити у све већи број агресивних и исцрпљујућих ратова за које не постоји никакав реални интерес осим идеолошког. Усрећитељски ратови који се воде у име увођења људских права могу се окончати само када се читава планета увуче у лудачку кошуљу једне идеологије. Тако се и мир претвара у наставак рата другим средствима.
Разуме се да вредносна преоријентација на Западу са собом нужно доноси и кризу институција које су настале унутар традиционалног вредносног оквира. Као што је истицао Бекенферде, модерна држава почива на залихама које није у стању сама да створи. Једном када се те вредносне, институционалне, па и етничке залихе потроше, нестају и она права и слободе које је модерна држава омогућавала. Наиме, национална држава је једини до сада познати оквир у ком су могуће грађанска слобода, владавина права, политичка одговорност власти, друштвена солидарност и демократија.
Велики број аутора већ дуго упозорава на кризу владавине права на Западу, десуверенизацију, појаву судократије, проблеме с поделом и контролом власти, задирање државе у приватну сферу, кршење права приватне својине, сужавање простора слободе говора итд. Још од почетка рата против тероризма траје пузећа суспензија грађанских права, која је у време пандемије вируса корона достигла врхунац. На Западу ванредно стање све више постаје редовно.
Држава која се меша у приватне ствари својих грађана није нужно снажна. Напротив, пренапрегнута држава изгледа да више није у стању да гарантује безбедност на сопственој територији, о чему сведоче бројне зоне у којима је државни поредак суспендован. С друге стране, приватне војске истискују државу из домена националне безбедности. Другим речима, држава занемарује своје основне функције, док се с друге стране трансформише у инструмент надгледања грађана и наметања нових вредности.
Укратко, захваљујући превредновању вредности и идентитетској кризи, Запад се налази у фази опадања, која се може упоредити с периодом касне Римске републике, што значи да идентитетски уздрман Запад очекују времена сукоба и грађанских ратова, економско опадање, поништавање грађанских права и слобода, сужавање простора слободе говора, све веће задирање државе у приватне ствари грађана.
Многима се оваква дијагноза стања на Западу може чинити претерана, нарочито уколико се криза схвата искључиво у материјалним категоријама. Ипак, као што је неупитно да је Запад још увек најбогатији део света, исто тако је неспорно и да се идентитетски, културни и морални проблеми не могу решити у сфери производње.
Штавише, вредносна дезоријентација не може а да не остави последице на политичком и економском пољу. У том смислу затварање очију пред стварношћу може бити кобно.
Душан Достанић
Извор: Нови Стандард
