Јес’ баш неко лудо време.
Као апсолутно најбоља илустрација те констатације нека послужи податак да се, у месецу мају ове године овог века, на протесту испред Владе Србије појавило особље Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“. За неупућене, реч је о томе да запослени ове установе месецима траже смену директорке, а да то све време није могуће јер, наводи се у медијима, власт каже да „клиника припада коалиционом партнеру“. Да није реч о психијатријској установи, могло би се рећи да су поменуте кадровске околности сулуде, али овде ће се морати бирати неки погоднији термин.
Док се та нека коректнија реч не пронађе, подсетимо се још неких примера тог специфичног политичког „припадања“. Па рецимо, у припремама за мајски (контра)митинг власти у Београду принцип „припадности“ обрушио се на директоре установа, институција и предузећа која „припадају“ владајућој партији, а са намером да они регрутују своје запослене. Сврха регрутовања је лично и физичко присуство „квоте“ одабраних, а при митингашком пружању подршке, како политици Председника, тако и њему лично.
Елем, сваки од наречених руководилаца имао је „квоту“, односно број оних које мора, малтене за руку, одвести на београдски митинг. Тај је, пак, задатак добијен јер је и руководећа функција такође додељена на основу „квоте“ у подели партијског плена унутар владајуће коалиције.
У преводу, уз победу на изборима добија се и поголема количина министарских, директорских, шефовских, заменичких, помоћничких и осталих државних фотеља, које се потом деле по математичком моделу, усвојеном да би се успоставила коалициона власт. И сад, они који су ту по „квоти“, добијају своје „квоте“ за испуњавање. Дефинитивно имамо реч месеца маја, двадесет треће године двадесет првог века. Квоте, брате…
Неколико векова раније, Османлије су – по релативно блиском принципу – имале неке своје „квоте“ које су служиле као рачунска основа за одузимање мушке деце од неосманлијских породица. Тим се путем, такође насилним, уз помоћ броја јањичара утврђивала „припадност“ неприпадајућих народа организацији отоманске империје. Ово „припадање“ није спречило и пропадање царства, што ће рећи да су се „квоте“ одавно показале као недовољно ефикасна мера за учвршћивање стабилности и система и режима на овим просторима. Све има свој век трајања, са квотама или без њих, исто је.
Квотократија, како би се овај садашњи овдашњи облик државне, политичке, друштвене и културне организације могао назвати, посредна је последица претходног вишедеценијског веровања да је партијско организовање једини основ сваког успеха заједнице. И са (углавном само формалним) падом једнопартијског система, претходно веровање је на брзину прековано у вишепартијски принцип да уз вишепартијску (или вишеклановску) власт иду и „квоте“ – за неоосманско господарење сегментима и државног апарата и економије.
У преводу, једнопартијски систем је вишепартијски распарцелисан на једнопартијске сегменте. Но, како свако време увек иде логиком успона и пропасти, ови парчићи колача који се „квотама“ деле, постају све тежи за гутање. Све док се све то не заврши, па на пример, са особљем психијатријске болнице које је, фактички у борби са „квотама“, завршило на уличном протесту. Тако су запослени у „Лази“ – уз још неколико стотина хиљада људи који су у мају заузимали улице у Београду и Србији – постали симболични доказ тога да нешто овде дебело није нормално. И да није лудница само тамо где пише да јесте. Врата су откључана, изволимо.
И није одређена „квота“ за максимални број пацијената.
Војислав Жанетић
Извор: Нова Економија
