Има Рамбо Амадеус ону песму у којој се налази један стих који се непрекидно понавља. „Једно те исто“. И како време иде, ово наше једно те исто све више подсећа на то његово једно те исто. У ствари, то је исто једно те исто, јер не може једно те исто бити неко друго једно те исто. Чак и кад изгледа да јесте, исто је.
Ено га отвара се поново Прокоп, једна те иста заменска београдска железничка станица без возног реда изградње. Уместо оне праве железничке станице, главни град је добио споменик Стефану Немањи; а од Немање па надаље, сви чије је имање новозарађени новац смештени су у новоизграђене солитерчине са романтичним именима. Тако је једна баш ружна бетонска маса постала место где живи једна исто тако лепа економска класа. Прокоп, Немања и солитери, крајпуташи овдашње транзиције, која упорно траје, ево већ четрдесет година. Једно те исто.
Ено их плакати различитог, а једног те истог садржаја, полепљени по зидовима и стубовима. Од опозиционарских глава невешто набуџених на усташку униформу до бесплатних једнодневних излета које владајућа општина организује за пензионере. Избори су, они једни те исти као увек, ваља изнова трошити лепак, осушиће се. Циркусу су се придружили и шатори, у којима се организују бирачке свадбе: гласачи су колективна млада, а гласачима примерени култ личности – младожења. Симболике ради, једе се воловско месо, у знак поштовања изборне аутократије, која се лукративним страним спонзорима и наивној домаћој јавности, годинама успешно представља као демократија. Па су избори, чему служе и плакати и волови, поново дошли као доказ да смо сами себи одабрали оно што се заправо само бира, уз нас као статисте. И то по ко зна који пут. Једно те исто.
Ено га Сајам књига, можда последњи који се одржава под куполом Београдског сајма, јер ће та купола бити функционално замењена неком још лепшом и још старијом монументалштином изложбено-спортско-конгресно-шопинг типа. Негде на ободима главног града, можда чак и изнад станице никад изграђеног метроа, зјапиће овековечене, а позајмљене и потрошене милијарде долара, евра, јуана, чега ли год, са светске изложбе светски опраног новца. Те ће стопа раста БДП тако добити нови потемкиновски узлет, историја још једну ауторитарну власт која своју сврху остварује у реализацији грандиозних макета, а унуци још један дуг који ће отплаћивати, сем ако не побегну у Канаду или Немачку. Есцајг сребрни, на распродаји, поново. Једно те исто.
Ено их таблоиди урлају на издајнике, телевизије су све редовније у ванредним обраћањима, држава је легализовала своју дивљу градњу медија саграђених парама пореских обвезника.
Ено га нежељено гласање представљено као кривично дело, страна света са којом се обилато сарађује проглашена за сараднике оних других, ено смо најпаметнији по питању Украјине и Блиског истока, ено скинула се царина са свега што се увози из Кине. Повећава се број средстава јавног информисања о томе како никада нико нигде и никако није имао бољу основу за најбољи положај у свету. Онај један те исти.
Ено их пребројавају се и деле непостојећи мандати јер ено их истраживачи анкетирају бесне, застрашене и невољне. Ено пљуште прогласи и манифести Главних и иних одбора, ено ново викенд-издање Косовске битке, ено прашина се одувава са заборављених ускликивача предизборних парола и великих аналитичких мисли, ено се пребија и упуцава свом силином размаханог криминала и подмићеног судства. Ено чега год хоћеш, једног те истог, које својом количином подсећа на ноторну логичку чињеницу да ће бити другачије само онда када неко понуди нешто друго. А не овај једини стих из Рамбове песме. Знамо је, ајмо сад сви:
Једно те исто.
Војислац Жанетић
Извор: Нова Економија
