
Има она стара изрека о томе да, када од алата имаш само чекић, све ти личи на ексер. Само корак даље од ње налази се изрека да када се разумеш највише у политички маркетинг, све ти личи на изборну кампању. И то му некако дође наша колективна судбина у протеклој деценији. Кампања до кампање: међуизборна, предизборна, изборна и постизборна. Па онда опет све из почетка. Они који имају само чекић, све су нас претворили у ексере. Е па, кад је већ тако, дај да се то некако озваничи и доведе у ред. Избори, да се не фолирамо делећи их на редовне и ванредне, законски треба да се организују тако да се одржавају сваке године. Датум у коме се они одржавају мора да буде исти, да би и Црква могла да се адекватно припреми, проглашавајући неког новог или бирајући неког старог свеца, а чијим именом би се обележила изборна слава коју, јелте, славимо убацујући освештане листиће у окађену кутију. Некакав Свети Изборије да се прогласи, да знамо кад се и због кога највише крстимо.
Чекићем.
Учестало гласање добро је и за повећање бруто националног производа, врте се стално неке паре по буџацима у близини гласачких места, аутобуска индустрија цвета превозећи домицилне и регионалне бираче из јединице у јединицу, купују се мобилни телефони са камерама способним да оштро и јасно хватају личне карте и гласачке листиће у истом кадру. И уопште, активност једна, сваког чекића и ексера вредна. И туризам би могао да процвета. Разгласимо по свету да ми овде стално гласамо, па отворимо могућност да нам навраћају људи који су жељни избора. Долазиће нам немилице, што ови бедници који у својим земљама гласају тек на сваке четири године, што ови сиротани који готово уопште немају могућност да
користе бирачко право. Атракција колико хоћеш. Америчким туристима, рецимо, показујемо нетом изабрани покрет који се залаже за уништење Америке; а у пакету са тим уништењем разматра се и креирање мањинске локалне подршке опцији која има неуништиве односе са америчким амбасадором.
Потом, одушевљеним севернокорејским туристима показујемо изборне наступе нашег локалног Вође, који су и чешћи и дужи од онога што њима њихова, у том домену заостала, изборна технологија може да омогући. А не може, јер нема толико ексера. Кад смо већ код било чега, постојећа изборна правила треба преправити и по питању тога за шта се гласа. Нека сваки избори буду председнички, шта ће нам и локални и парламентарни. Па кад је, на пример, потребно изабрати општинску власт која ће коначно увести канализацију тамо где је нема, ми гласамо за председника државе. И онда изаберемо нашег универзалног челника који ће, уз помоћ кршења Устава, некако доћи у прилику да се бави локалним сенкрупима, а и тиме колики је пречник цеви где потребан да би се релативно чврсти отпад из тоалета пребацио на хигијенски адекватну удаљеност.
Председници свуда у свету то умеју да изведу. Имају чекић, аман. И уопште. Шта ће некој цивилизованој демократској држави улице без сталних фронцли од плаката на зидовима и бандерама, изеш Француску без тротоарског сазнања да је Милош њихов (и да је Милица лажљивица), какви су то светски медији у којима надри-изборни аналитичари не спавају у просторијама телевизије између ноћне и јутарње смене шарлатанисања… Изборна звона и прапорце, браћо моја, а не тамо неке књиге, па макар те књиге биле „Данас нам је дивно дно“, од аутора Љубичића и Жанетића, а у издању куће „Јеж“ из Новог Сада (јеж.рс). И ако се питамо откуд ова реченица на крају овог текста, па ваљда и овај аутор има право на неку своју кампању. На свој чекић и на свој ексер.
Удри.
Војислав Жанетић
Извор: Нова Економија
