Београд је у континуитету био за то да се успоставе односи који искључују конфликтне поводе, од средине јуна 1999. па све до данас, и све у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН која је и донета како конфликта не би било
Да се разумемо: Србија и Срби уопште нису за конфликт. Ни „замрзнути“ ни „одмрзнути“.
Ми смо против државности тзв. Косова. Западни непријатељи ту нашу одлучност да не прихватимо успостављање државности тзв. Косова тумаче као конфликтни став и, пошто истрајавамо на њему, то стање подводе под своју тезу о „неприхватљивости одржавања замрзнутог конфликта“.
Према томе, све тезе о „замрзнутом конфликту“ су подметачине наших западних (не)пријатеља.
Ко од наших политичара напада оне који не желе да попусте, ни за милиметар, у корист успостављања државности тзв. Косова, развијајући аргументацију о наводној неодрживости, или штетности подржавања замрзнутог конфликта, у ствари раде за те исте, западне интересе.
Београд је у континуитету био за то да се одмах успоставе односи који искључују конфликтне поводе, од средине јуна 1999. године па све до данас. И све у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН која је и донета како конфликта не би било до коначног решења односа Београда и Приштине.
Нисмо ми тако одлучили, него Уједињене нације. И ми само доследно тај став УН и подржавамо све ове године.
Резолуција 1244 Србији гарантује суверенитет
По концепту Резолуције 1244 Србији се гарантује суверенитет опредмећен у контроли граница, искључивој надлежности у области војске, спољне политике, монетарне политике и питања од значаја за функционисање јединственог тржишта, а Косову (у резолуцији је КиМ тако означено) веома широка аутономија у свим другим областима.
И то је требало споровести одмах, а онда у тако уређеним односима мирно даље преговарати о свим другим питањима. Без икаквог конфликта.
Запад је подстакао ОВК да одмах од 11. јуна 1999. крене у етничко чишћење Срба и претворио врх ОВК у политичке лидере тзв. Косова. Затим је погазио све обавезе према суверенитету Србије у складу са Резолуцијом 1244 и предузео све мере да се онемогући повратак преко 200.000 прогнаних Срба и другог неалбанског становништва на КиМ.
Њихови представници су директно лагали у погледу даљих обавеза неутрализације конфликата код размене затвореника, тако што су Албанце за које су гарантовали да ће наставити са одслужењем казне затвора пустили на слободу као хероје.
Ни ту нису стали, него су даље подстицали погроме Срба и пре 2004. године и после тога, подстакли проглашење тзв. независности Косова, успоставили до данашњих дана правни систем неодговорности Албанаца за злочине против Срба (и Албанца који су хтели искрено да сведоче о томе ко су злочинци), и да не набрајам даље.
Кршење међународно право
Једини извор конфликта на Косову и Метохији, од 10. јуна 1999. године до данас јесу поступци Запада и представника Албанаца који непрекидно крше међународно право у целини и посебно Резолуцију 1244, са једним јединим непосредним циљем, а то је успостављање државности тзв. Косова. И наравно, оним даљим циљем, суштинским уништавањем Србије.
Отуда разрешење конфликта уопште није могуће тако што ће се извршиоци свих могућих кршења међународног права, укључујући и спровођење етничког чишћења Срба у протекле 24 године са простора Косова и Метохије, наградити успостављањем неке државности на територији Србије, а Србија, која поштује договорене услове решавања конфликта у складу са Резолуцијом 1244, натерати да призна државност тзв. Косова.
Управо супротно: инсистирање на таквом сценарију представља подстицање одржавања конфликта и сталне опасности од његове ескалације. За све то је искључиво одговоран Запад. Пре свих, САД.
Предлог САД, који у јавности означавамо као предлог Француске и Немачке који је постао и званична платформа ЕУ (у даљем тексту: Предлог) у потпуности наставља претходну деструктивну политику Запада.
Како нам је потврђено са свих упућених страна, оно што је било доступно у јавности као текст Предлога је 90 одсто тачно.
Е, па, садржина тих 90 одсто тачних одредби Предлога је 100 одсто у корист успостављања државности тзв. Косова.
Они мисле да нам могу подвалити тако што се не говори о столици у УН за тзв. Косово. Није спорна само „столица у УН“ него било какав облик државности у међународним односима тзв. Косова. Апсолутно је противуставно у име Србије потписати/прихватити било шта што олакшава пријем тзв. Косова у НАТО и/или ЕУ. А све одредбе, од прве до последње, Предлога управо успостављају државност тзв. Косова.
Наше је да не прихватимо ништа
Теза која се намеће, како ми не можемо да утичемо на то шта ће НАТО или ЕУ радити са кандидатурама тзв. Косова, нема никакве везе са нашим изричитим одбијањем да својим потписом на било који начин допринесемо да они лакше буду примљени где год хоће да их приме. Без нас нека одлучују. Али, да је то реално могуће, зашто би губили време са нама? Наше је да не прихватимо ништа.
Како можемо читати између редова, маневар Запада ће бити да се инсистира око прихватања ЗСО од стране Приштине, с тим да ће накнадно бити тешко договорити надлежности ЗСО. Као да се питање формирања ЗСО уопште може сматрати решеним без дефинисања њених надлежности. Очигледно желе да овим међукораком опет добију неко ново попуштање од стране Србије, а да затим испразне ЗСО од сваког садржаја средњег нивоа власти у оквиру аутономије Косова и Метохије. И тај покушај се има резолутно одбити.
Део интелектуалаца мисли да је нашао убедљиву метафору за одрицање од Косова и Метохије, па нас подучавају да, када вам бандит каже „паре или живот“, ви наравно дате паре да бисте сачували живот. Баш ми се свиђа та метафора. Али у овом случају Запад нам каже „дај живот одмах, а и паре ћу ти узети мало касније“. Управо зато и јесте тако лак одговор на дилему пред којом се налазимо, и зато и имамо око 90 одсто народа спремног да не прихвати уцене.
У оваквим околностима најгоре што би Србија могла да уради било би увођење санкција Русији. Дистанцирати се од највећег заштитника међународног поретка који штити наш суверенитет, у јеку агресивног новог таласа напада Запада на нас, исто је што и демобилисати војску у току рата.
„Парафраза“ предлога из 2007. године
И заиста није лако преговарати. Нема ничега, али баш ничега што би преговарач у име Србије могао да прихвати у Предлогу који се лажно приказује као нов. Није чак ни нов, то је „парафраза“ предлога из сада већ далеке 2007. године. Који смо тада, у много тежим условима, глатко одбили.
Ради очувања сагласности коју имамо – да никаква државност тзв. Косова није прихватљива, да нећемо да уводимо санкције Русији и да не дамо Српску, да набројим само најважније – потребно је да се после сваког америчког тумачења разговора с нашим званичницима, у коме они искажу некакво задовољство, изађе у јавност и без икакве релативизације понови (изнова и изнова): да нема ни столице у УН ни било какве сагласности Србије за било какав облик државности тзв. Косова у евроатлантским интеграцијама и међународним односима уопште, да се неће уводити санкције Русији, и да ће се бранити Српска у складу са Дејтоном, онако како то чини и сама Бања Лука.
Да међу нама не би било конфликта, кад нам већ конфликт намећу.
Извор: /rt.rs
