Докле ће се више глаголи толико мучити и условљавати именице? Све дотле док се потпуно не исцрпе све лингвистичке могућности у правцу оправдања и што гушћег “замагљивања” резултата, иначе многима примамљивих идиличких југословенских и комунистичких процеса, али и вишедеценијског рада и системског идентитетског инжењеринга
Нови глагол “Досрбљивање” извесно води ка стварању и нове именице “Досрбице”. То је била иначе пракса и у Старом Риму, да се свака именица, прво установљавала кроз радњу и процес, па онда изводила из конкретних дуго понављаних глагола. Сада ћемо имати поред новосковане именице “Посрбице” (из глагола “Посрбљавање”) и нову именицу “Досрбице” (из глагола “Досрбљавање”).
Докле ће се више глаголи толико мучити и условљавати именице? Све дотле док се потпуно не исцрпе све лингвистичке могућности у правцу оправдања и што гушћег “замагљивања” резултата, иначе многима примамљивих идиличких југословенских и комунистичких процеса, али и вишедеценијског рада и системског идентитетског инжењеринга. Наравно, у том подухвату је било кључно кукавичко подметање јаја “антисрпства” за основ , у корен и темељ, као угаони камен ослонац изградње и Новоцрногораца, и Новобошњака и тако све тим редом, сада видимо и “Нововојвођана”.
Међутим, у датоме се препознаје да у свим тим прегалачким процесима из глагола “Замагљивање” није настала и није се етаблирала последична именица “Замаглице”. Зашто? Зато што би се тим етаблирањем, те именице разоткрила сама суштина и сврха (магле), тј. онога што магле по природи свог дејства увек чине, тј. оне по својој еманацији тако делују, али и многима служе да нешто важни сакрију. Ипак, системско, потмуло и дуго замагљивање није успело, јер магле имају своју закономерност, да се после извесног времена “подигну” а онда и да “небо проведри”.
А тада се неизбежно угледа све што је било замагљивано, “про/види се”. Најпре се угледа оно што су магле (per se) ма колико дуго прикривале да се “постојеће” не види – сад види. Народ за то каже: “да се прогледа”. И тако тим “измагљивањем” као глаголом настаје именица “Измаглице”, која извесно све више надолази и не може се избећи. Нико због тога не може кривити маглу што се подигла и измаглила, јер је то природна закономерност феномена сваке “магле”. Па наравно и оне наднаравне, вештачке и лукаво наметане.
Post scriptum: Проф. Јелена Даниловић је на Форуму Романуму на Правном факултету у Београду, 1982. давно објашњавала како се у праву као и животу у сфери лингвистике глаголи најчешће “протегну” у именице услед дуге употребе уколико се добро “уобичаје”. Тако је наводила многе латинске примере. А код нас, остао ми је упечатљив пример именице “својина”. Објашњавала је да је настајао “присвајањем”, кад неко нешто чини “својим”, “своји га”. Пошто су људи томе стално тежили и тај глагол упорно употребљавали настала је именица: “својина”.
Др Владан С. Бојић, адвокат
