Крај двадесетог века није био само епоха сумирања историјских, идеолошких, (гео)политичких и егзистенцијалних искустава које је човечанство претурило преко својих леђа током катаклизмичних сукоба и беспоштедне борбе великих сила да се загосподари планетарним простором и историјским финалима. Током столећа није било много иницијатива да се у средиште пажње међународних институција и интелектуалних ауторитета постави еталон кантовског „вечног мира”.
Али вреди поменути формирање Друштва народа на завршном таласу Париске мировне конференције 1919/1920. године као први покушај институционализације колективне безбедности, пре свега на методолошком постулату преговарачке дипломатије. Иако је сама идеја потекла од америчког председника Вудроa Вилсона, занимљиво је да Конгрес његове земље није дао сагласност за чланство. Епизода са Друштвом народа неславно се окончала после свега двадесетак година избијањем Другог светског рата.
Наредна велика иницијатива било је формирање Организације уједињених нација 1945. године, са међународним правом које треба такође да осигура колективну безбедност. Међутим, и ова нада човечанства да се крупни спорови између или унутар држава могу решавати посредовањем, на разуман и правичан начин, изјаловила се свега две деценије од оснивања УН. Америчка војна интервенција у корист једне од сукобљених идеолошких страна у Вијетнаму никако се није постављала на дневни ред Уједињених нација и њених органа. А агресија НАТО-а на нашу земљу 1999. године уважила је међународно јавно право таман колико и пиратски походи озлоглашеног Црнобрадог. Има нешто и у традицији.
У очигледној немоћи Уједињених нација да се суоче са проблемима због којих су и основане и пропасти концепта да постоји правно обавезујућа инстанца за кршење норми међународног права, али и колапса савести човечанства пред злочинима, још 1966. године група најзначајнијих интелектуалаца тога времена покренула је „Раселов трибунал”, познат и као „Међународни трибунал за ратне злочине”. Бертранд Расел, Жан Пол Сартр, Исак Дојчер, Симон де Бовоар, наш реномирани историчар Владимир Дедијер и још неки интелектуалци и хуманисти наредне године одржали су у Стокхолму прву сесију гласа савести човечанства. Одласком са јавне и животне сцене ових часних великана долази дуга ноћ вакуумске тишине. И тако је и данас.
У међувремену појавила се једна дискусија са аромом филозофије историје. Френсис Фукујама објавио је 1992. године књигу „Крај историје и последњи човек”, која ће постати бестселер у Америци. Аутор проглашава историјску победу либералне демократије и капитализма и политичког Запада над нефункционалним и тоталитарним друштвом комунизма и других склеротичних социјалних и политичких модела. Историја као динамички низ догађаја не престаје, али је дошао „крај еволуције људске мисли о примарним начелима”. Non plus ultra – даље од овога се не може, сматра Фукујама.
Наравно, на овако претенциозну, у суштини хегелијанску идеју, одмах су се јавили одговори и критике. За овај оглед најзначајнија је реакција Семјуела Хантингтона који у књизи „Сукоб цивилизација” види период после окончања хладног рата као ново поглавље историје, а не њен крај или као затварање религијских, културолошких или вредносних разлика. Хантингтон тврди да се после издисаја епохе идеологија, које су засениле све друге специфичности човечанства, свет заправо враћа у своје „нормално стање” у којем ће културни идентитети и ентитети представљати принципе будућих светских поларизација.
Украјинска криза се показала као драмски повод да се свет окрене преиспитивању свих темеља који га још одржавају у каквој-таквој тачки опстанка. Као да извиру из горепоменутих књига чују се ултимативне изјаве појединих званичника или јавних личности да су вредности које конституишу руско друштво супротне, па и непријатељске вредностима западне политичке хемисфере. Да поменемо само професора Џејмија Раскина и генерала Бена Хоџиса који се бави и нама, чак у контексту религије и еклисиологије (sic!). Али, како то тачно уочава Семјуел Хантингтон, и многи други народи и земље у којима живе, чак већина у свету, такође имају своје културне, религијске, моралне и вредносне посебности, своје не мање узвишене облике човечности. Зар не би управо било тоталитарно насиље подвести их све под mindset Запада, чак и кад би то било могуће?
Ако се украјински конфликт не буде завршио општом катастрофом, онда ће морати да се направи трећи покушај остваривања колективне безбедности, на наслеђу Повеље Уједињених нација, поглавља 16 и 17 и међународног права, или на неки нов начин, али са уважавањем интереса и права земаља чланица, посебно права на идентитет, на посебност и аутономију одлучивања. Aко се нешто може индигом пренети из Хегелове лествице да је историја напредовање у свести о слободи, онда је то свакако потенцијална перспектива да искуства, патње и неправда колонијализма, неоколонијализма или цивилизацијска ароганција Запада остају у кинотеци документарних филмова о људској покварености.
У трећем покушају Америка не би имала тежак посао. Довољно је да се уместо аргументима војне надмоћи и политичким уплитањима и арбитрирањем у неуралгичним подручјима широм света, као што је то случај са насилном сецесијом српског Косова и Метохије, врати своме угледу демократске и слободне земље, управо онако како ју је у време њене спољнополитичке чедности описивао Алексис де Токвил. На крају крајева, после свих епизода људске несавршености, тријумфују принципи ума… Углавном…
Речју, држите се сопственог либералног начела laissez-faire, што ћемо препевати за ову прилику као: пустите нас да живимо и радимо како ми хоћемо, а ми то радимо увек у духу и у границама универзалних моралних норми.
За четврти покушај више неће бити прилике.
Извор: Драгољуб Којчић/politika.rs
