Пише: Вук Вуковић
Чињеница да ја постојим потврђује да свет нема никаквог смисла! (Сиоран)
Емил Сиоран је посљедњи мислилац чија се биографија своди на неколико догађаја, тако да, прочитавши један опширни интервју којег је, истина, неријетко давао, остале читалац може прескочити јер се углавном понављају. Тиме је избјегао да се, попут пјесника естраде, за њим вуцарају разноразне анегдоте, да би се препричавале по кафанама и током сједаљки отужних појава. (Незамисливо је да меланхолични Момчило Настасијевић, или неурастенични Сава Шумановић, за своје име везују некакве догодовштине!)
Из карпатског села Рашинари – гдје је као дијете последњи пут окусио срећу – одлази за град Сибиу, у гимназију, затим у Букурешт гдје је дипломирао одбранивши рад о Анри Бергсону. Годину дана предаје у гимназији филозофију, али мучен несаницом, даје отказ рјешен да се заувијек настани у Паризу.
Са двадесет двије године објављује своју прву и, уједно, према сопственим ријечима ‘најфилозофскију’ књигу На врховима очаја, а посљедњу на румунском језику, Сузе и свеци (Lacrimi şi Sfinţi, 1937) кад већ бива у Паризу. У телефонском разговору са мајком добија прекор, објашњење не без затечености како је морао мислити на оца, православног свештеника који је каријеру изградио на служби Богу, обзиром да је та књига скандалозна, пуна хуле на Створитеља, иако Сиоран сматра како је то потоња религиозна књига писана у стању дубоке ’религиозне кризе’ која је објављена на Балкану. (Мирча Елијаде од њега трпи критички осврт у којем Сиоран, између осталог, биљежи: Замислите калуђера који пише Историју религија.)
У Париз стиже пошто је пријавио дисертацију у којој је требало да изложи концепт етике у дјелу Ничеа, међутим, како никад озбиљно није сматрао да тако нешто и уради, бициклом је обишао Француску, што су касније на универзитету препознали као велики гест признања земљи Игоа и Бодлера. Потом: тридесет година живи по хотелским собама, а до 40-те године се шверцује и прехрањује у студентској мензи, из које га нови закон протјерује. Послије неколико покушаја, успјева му да се настани у мансарди са погледом на Латинску четврт, а на питање како му је то успјело, одговара: Захваљујући књижевном снобизму и ренти у финансијском износу коју сам могао да подржим.
До краја живота беспослен, ’попут курве на тротоару без клијантеле’, дуго времена у ‘интелектуалном’ Caffe de Flore изиграва незваничног секретара, током дана из два пута тамо проводећи по осам сати. Болујући од несанице, ноћу је практиковао дуге шетње, тако да се ту и тамо могао упознати са свијетом улице, промашеним судбинама, али и типовима који су извршили пресудан утицај на њега, јер већ тада напушта филозофију, интересује се за мистицизам, светице, историју, и прије свега поезију. Пријатељу у уводу књиге Историја и утопија, објашњава да је изузетно тешко савладао француски језик, да се још увијек у њему осјећа као у лудачкој кошуљи, па ипак, тај језик је за њега недостижан, отмен и племенит, за разлику од румунског за којим жали јер је мјешавина Сунчеве свјетлости и говеђе баљеге.
У Француској се учи култури исхране и како се приступа писању, што је за једног Балканца посљедњи чин апсолутног раскорјењивања. Као дошљак, схватио је да (касније врло утицајну) књигу Кратак преглед распадања не може написати вођен заносом, зато је пише четири пута позивајући се на примјер Паскала који је Писма једном провинцијалцу писао чак деветнаест пута! Јер, то је језик аналитичности и строгоће која захтијева да се стално консултују рјечници, и како му је изговор био, ипак, лош, то ће бити разлогом да се никада не одазове и наступи на телевизији. Уосталом, париско пустињаштво, опчињавање Епикуром, Марком Аурелијем и породицом Борџија, тако нешто већ по себи не може га препоручити широј публици.
Емил Сиоран није био онај најтежи тип карактера према Јунгу, дакле, интуитивни интроверт, напротив, да је био екстровертан открива нам податак манијакалног ишчитавања дневника, мемоара, личних записа, и те како се интересовао за животе других, посебно се истиче Краљица од Аустрије, изузетно особена Де Сиси, која се исповједала океану, једном стаблу, на пропутовању у друге земље неизоставно посјећује душевне болнице, отуђења чак и према сопственој дјеци, негдје је изговорила заклањајући се црном лепезом – Смрт баштовани у мени.
Уколико немамо орган за тријаду – Грађење, становање, мишљење (Хајдегер), те потребујемо исповиједни егзистенцијалистички израз, Сиоран који је између очајања и екстазе, упражњавао активну тугу, биће мислилац од подстицаја, јер, без истинске бољке, фобије или опсесије, ми смо марионете, олошчад онтологије. Зато је књижица Силогизми горчине своју публику пронашла у нервозној омладини, тако да ће 40 година послије објављивања постати нешто попут приручника за неурастенике.
Сиоран је себе назвао мислиоцем улице, узори су му били (у младости): Ото Вајнингер, Жерар де Нервал, Арто, од мајке је наслиједио опчињеност Бахом, резултат је афоризам – Без Баха, Универзум би био потпуни промашај.
У Паризу се највише дружио са Бекетом (оличењем дискретног човјека који се никад није пофранцузио), Јонеском, Анри Мишоом, коме је пребацио што је у експерименту са дрогама трагао за искуством с ону страну реалности. У мансарди је примао појаве измучене опсесијама, прогањане потребом за самоубиством, које би редовно савјетовао да се прошетају гробљем Монпарнас, јер је то лекција из скромности. Дуго је себе сматрао будистом, међутим, то је била заблуда из разлога што му је темперамент био експлозиван, иако је мијешао стање утучености са церекањем.
Сталне теме: спорење с Богом, слабост према музици, вријеме и досада, несаница, историја, страст према XVIII вијеку у Француској. Иако му је сâм чин писања био одвећ мрзак (Систем? Зар није довољно што дишемо? – биљежи у једној од књига), Сиоран је мислилац који је написао на хиљаде страница, но, уколико пођемо од тога да су многе утемељене на контрадикцији, на луцидном увиду да је све након Адама промашај, да нико није изузетак него правило проклетства, онда је донекле разумљиво што је посезао за манифестацијом, поред тога што је оцијенио како је то највећи од свих гријехова.
Да писац и читалац имају неки контакт о којем је вулгарно писати, увјерио сам се са тек навршених седамнест година, када сам прочитао Кратак преглед распадања, Признање и анатему, Силогизми горчине, да бих набасао на један интервју у којем Сиоран каже, како је са седаманест година прочитао писмо у којем Паскал преноси сестри Жаклин – калуђерици јансенистичке провенијенције (погледати књ. Скривени бог – Лисјен Голдман) – како након седамнаесте године није проживио ни један дан без патње. У сваком случају, мислилац јесте мегаломан, отуд нам је унеколико јасније што у таквим нападима, између провокације и спрдање, Сиоран оптужује Магбета за плагирање.
О љубави није написао много, па ипак, афоризам који ћу издвојити након узвишеног препознавања према којем је – Љубав, сусрет два испљувка! – гласи: Љубав нам показује докле можемо бити болесни у здрављу. Љубавно стање није органско већ метафизичко тровање. Овакви резови највећег стилисте француског језика друге половине 20. вијека, већ након првог читања разбуктали су у мени сву на моменте клонулу гордост, гађење и презир који своје поријекло имају у осјећању понижености што се постоји, јер је то компромитација на сваком кораку, у свакој мисли која вене у растачућем мозгу. Тим прије, још једино смрт задржава нешто од шарма и заводљивости.
Извор: Вијести
