Пише: Вук Вуковић
Да, ипак, либерална архитектура Запада није нужно лицемјерна, како Арандути Рој каже и свакако има право на то позивајући се на пакао који се одвија у Гази, показали су избори за градоначелника Њујорк
С разлогом је побједа Зохрана Мамданија за градоначелника Њујорка милионима миграната, муслимана и маргинализованих донијела дашак наде, прије свега то је знак да је могуће одупријети се популистичком трампизму и антиимиграционој политици, али и радикално републиканској реторици која је од стране шефа Америке садашњег градоначелника Њујорк оптужила да је човјек који је на страни Хамаса. Недвојбено, два су кључна непријатеља Палестинцима у Гази: Нетањахуова влада и Хамас.
Нећемо пренаглити уколико изнесемо став да земље на рубу ЕУ још једино одржавају првобитну замисао шта би та велика фамилија европских држава у савезу требала и морала да представља; међутим, умјесто да се ослања на културу несводиве разлике као свој темељ плус еманципаторско насљеђе као свој путоказ, опредијелила се за крупни капитал, за флерт са свјетским банкама, за, ипак, ону политику која је у затвор послала Саркозија, са патетичним испраћајем уз Марсељезу.
Алексис Ципрас био је пуцањ у љевицу, покрет Сириза подржана од Жижека до Берарди Бифоа, Варуфакиса и многих других, као отпор Европи која је окренула леђа Грчкој, завршила се као авантура потпуног разочарења, мада, сјетимо се да је Ален Бадју написао кратак, али убојито резовит текст о импотентности савремене љевице, да би се испоставило како је био у праву, много више од према том ставу критички настројеног Срећка Хорвата. Дакле, ово хоћемо рећи: Зохран Мамдани побједивши кандидата из редова демократа, преузима огромну одговорност, неограничену инвестицију оних који још једино могу уложити наду иако им готово више ништа или баш ништа им не излази у сусрет да то учине.
Дакле: ’нада без оптимизма’, то је херојство које на себе морају преузети савремени и антикапиталистички настројени политичари, у противном, он је подметнуто кукавичје јаје!
Геноцид у појасу Газе, “денацификација” Украјине која се претворила увелико већ у неселективно бомбардовање цивилних стамбених објеката, касапница у Судану – то је огољавања моћи која показује на шта је све спремна, тако, одговор тестирању најразорије бомбе Посејдон у власништву Кремља, добија се у отварању нуклеарног поглавља које је наложио Трамп. Остаје, само, да се свему супротстави – капитализам гнијева против капитализма безочне експлоатације и економске експанзије пар сила које апсолутно све присвајају за себе: од колонизације Мјесеца, преко имплантирања мозга, па до бруталне биополитике.
Рецимо да је Њујорк постмодерни Вавилон у којем се родила нада да је друкчији свијет могућ, и поред тога што је (деридијански речено) – могућ само као немогућ. Но, оно што нам је, доиста, неопходно, јесте да се ратосиљамо – паланачке песимистичности. Али: и лакомости на епитете што нам је остало у насљеђе од епске традиције, од племенског усменог преноса у којем је свака прича била само о својима, изабраним и измјештеним, итд. Сада, дакле, уколико не будемо у овом подугом сумраку вјеровали у полако раздањивање на хоризонту гдје је скршен сваки смисао, онда је све већ изгубљено.
Појава Зохрана Мамданија освјетљава да у овим супертехнолошким, емпиристичким те хладно рационалним, временима чисте рачунице и политичке калкулације, нешто, ипак, од романтизма преживљава у свима нама, нада која се опире ‘здравом разуму’, том инструменту којег генерише оно знање које настаје у служби тржишта, или науке која се води искључиво репродукцијом капитала. Тако да, у Њујорку за градоначелника имамо младог политичара који обећава да ће стати на крај исламофобији и егзодусу миграната и/или ратних избјеглица, док, пак, негдје имамо АИ за министре у влади која технологији, што ће рећи вјештачкој интелигенцији препушта вођење политике.
Храброст у нади без оптимизма
“Знате да левица мисли да сам конзервативна, а конзервативци да сам левичарка или особењакиња или ко зна шта. Морам да кажем да ме то нимало не брине. Али не мислим да се на тај начин могу расветлити стварна питања овог века” (Хана Арент, Јеврејски списи).
Овај навод преузео сам из текста Џудит Батлер (Ја им напросто припадам), у којем, између осталог, поистовјећује – национализам и нарцизам (овдје бисмо могли да пришијемо једну ријеч која би Арентовој несумњво била блиска – на(р)цизам), и, доиста, дубље гледав, довођење тога у везу није тек и само пуки теоријски произвољни рад.
Батлеровој у извођењу ове тезе од велике је помоћи Арентова, која битно друкчије настоји промишљати ‘политичку заједницу’, која да би функционисала без притиска национализма, мора моћи оснажити – онтологију индивидуалности.
Посебно је, како се испоставља, овај увид важан данас, кад је у току пројекат стварања Великог Израела, кад се Америка деглобализује и затвара, а Русија показује тенденције за проширење територије које ће ратом добити. ЕУ, такође, тражи свој дио колача (њена се политика тренутно не базира на административно-бирократском пролонгирању, на у бескрајеним извјештајима, поглављима, тачкама, допунама, итд., одлагању у чему је Кафкин геније препознао ту ‘желећу машину’ која производи жељу без да исту жели), све брже примајући земље кандидаткиње које су дио НАТО савеза.
Него, вратимо се на оно што нас овдје првенствено интересује, а то је сљедеће: Зорхан Мамдани вс. трампизам, неочекивани обрт који може и те како помрсити конце републиканској администрацији и њеном апарату, прије свега плановима и пројектима којим се воде, обзиром на то да се градоначелник Њујорк отворено сврстао на страну прогоњених и обесправљених, који су још од напада на Куле близанкиње етикетирани као увијек већ потенцијални терористи, у најмању руку прикривени фундаменталисти, тако да лов на њих сјутра не би искључивао полицију из Спилберговог филма Мајнорити репорт.
Да, ипак, либерална архитектура Запада није нужно лицемјерна, како Арандути Рој каже и свакако има право на то позивајући се на пакао који се одвија у Гази, показали су избори за градоначелника Њујорк, али, то, надаље, не треба тумачити у кључу да се Запад тим политичким потезима ‘пере’ пред прљавом прошлошћу чију љагу носи на свом лику.
Како год се ствари развијале, јер, није нам непознато да је политика не само вјештина могућег, него умијеће издаје, то је до савршенства изведен ‘магбетизам’, па ипак треба чути Бернард Шоа који каже како – ‘Живот проведен у прављењу грешака не само да је часнији, него и кориснији од живота проведеног не радећи ништа.’ – Или: од утопије може бити гори само онај избор да се не бацимо у утопију!
Управо кад су ствари са републиканском политиком дотакле скоро па врхунац осионости – антиимиграциона политика, извођење националне гарде на улице ЛА, отворено понижавање Европе (страшна фотографија лидера ЕУ земаља који у ходнику Бијеле куће чекају да их Трамп прими, који ко зна шта за то вријеме ради, није искључено да се малтерисао пудером или поправљао фризуру, да би се десничари на све то громогласно смијали, не знајући у својој суженој свијести да пропаст Европе уједно значи и крај цивилизације у којој се води непрестана борба између добра и зла преко 2000 година), притисак и агенти на Гренланду, производња бомбастичних изјава и недосљедност Трампа у свему, економски рат са Кином, појавио се трачак наде, у лику баш Зохрана Мамданија, младог политичара који може покренути револуцију, будући да је већ револуција што је на челу Њујорка, града који има више бескућника него Црна Гора становника.
Извор: Вијести
