Пише: Вук Вуковић
Серија Cassandra (2025) поставља етичко питање с којим ћемо се у најскоријој будућности морати моћи суочити.
Дакле: жена научника из области био-инжењеринга умире (почетак је 70-тих година прошлога вијека), он је претвара у алгоритам, роботкињу који ће га служити у првој паметној/интелигентној кући коју је сам саградио и у којој почиње живјети са својом, дотад трудном љубавницом. Све вријеме док их не одлучи убити, алгоритам Cassandra је у потпуности покорена, у њој се, ипак, испоставља се, прикривено акумулира бијес и потреба за осветом, упоредо развијајући висок степен манипулативности, што након 50 година почиње да показује према тек усељеној породици, тако да се питамо: у коликој мјери хуманоидни робот има право захтјевати хумани однос од стране нас према њему?
Да ли животиње, или већ данас у то питање спада и алгоритам ChatbotGPT – могу починити гријех? Како се савремени супер-ратови воде путем напредне и јавности још засад сасвим непознате технолоногије, могу ли се са правне стране осудити/окарактерисати као геноцидни? (Попут анонимног и мржњом компресованог коментара на социјалним мрежама, једнако тако никада нећемо открити ко управља убилачким дроновима, који се попут некадашњих камиказа закуцавају у мету, с том разликом што је сада то цивилни или вјерски објекат, градски кварт или чак шопинг мол.)
Паметна/интелигентна кућа (симболично, подигнута усред дивљине у којој је једини пејзаж нетакнута природа), почива на софтверу/алгоритму/роботкињи Cassandri, међутим, нешто од њенога духа или меморије (рецимо: људског, сувише људског), успјело је да се инкорпорира у оно што ће у афектираном стању, угрожена мајка Самира, назвати ‘старом лименком’, која не може замјенити њен мајчински додир и подршку сину, нити завести њеног мужа, иначе писца јефтиних крими-еротских трилера, Давида Прила.
Од тог тренутка, Cassandra надаље развија и систематски прави план како да је одстрани и заузме њено мјесто, што ће рећи: алгоритам и софтвер отпочетка дјелује опасно, посве манипулативно, успјевајући то да вјешто укрије, тако да серија покреће питање које данас, понеки, ипак савјесни научник поставља: да ли ће вјештачка интелигенција надмашити људску, и у свему је замијенити, попут Цассандре која не само да изузетно спрема вечеру, већ је успјела да прочита све Давидове књиге и да му се понуди као ‘списатељица из сјенке’, секретарица и лекторица, углавном, ‘неко’ ко му може подстаћи машту у тренуцима кад почиње да унеколико друкчије развија лик детектива Ромеа, за којег открива како је исувише сензбилан и романтичан.
Син, Фин Прил, црни младић притом гаy, који се пред, истакнимо, умјетничком породицом аутовао (отац писац, мајка вајарка), ступа у везу са локалним, њемачким младићем Стивом, који под притиском средине везу мора скривати, тако да Нетфлиxова серија испушта увидјети да је, у основи, расистичка према бијелцима, иако настоји бити максимално политички коректна.
Или, рецимо то овако: то је типичан рад супер-ега који сада врши неподношљиви притисак на бјелце због мало је рећи ужасне прошлости, међутим, не треба превидјети да у томе сада постоји замка: што се више покушава бити отворен и без предрасуда у настојању прихватања различитости, то у серији црни младић све више провлачи алузију како бијели младић с њиме не ступа у озваничену везу из разлога што је он црнац (не заборавимо, то је мала средина у Њемачкој – црни младић који је ту дошао из велеграда, Стива посве поспрдно у кругу породице назива ‘сељачићем’ – и одмах већ све може да се протумачи као оданост виталном духу преживјелог постнацизма).
Прије него пређемо на, назовимо га, за филозофа Жарка Паића интересантни експеримент који се састоји у низу питања постављених ChatbotGPT-у, поновимо овдје оно што је Жак-Лик Нанси назвао (ми позајмили за наслов овог текста) – ’Догађај без прошлости и будућности’ – обзиром на чињеницу да управо то деконтекстуализовано вријеме сада живимо или ће прије бити како оно живи/троши нас, прије него нас у свему одмијени/замијени алгоритам, технонаучна креација као репродукција капитала који на то гледа као на неупоредиво рентабилнију реалност.
Дијалог с ону страну њега
Филозоф Жарко Паић вјештачкој интелигенцији поставља питање – Слобода и Зло? Како немамо простора наводити прије свега изузетно исцрпно упућени увод у питање, али и његову безмало систематичну разраду – АИ се помиње филозофа Вајтхеда, Хајдегера, Делеза, Лиотара – издвојимо сљедеће: Не замјери ми што су ми најближи филмови унутар склопа тзв. визуалне културе, понајвише наравно СФ-филмови и ТВ-серије из којих проналазим најбоље примјере илустрације мишљења. (Обратимо зачас пажњу на реченични склоп: АИ се извињава, не жели да јој се замјери, јер, може се чак стећи утисак како је субјективна или одвећ предвидљива, рачунајући да је сасвим ‘природно’ па јој је научна фантастика понајближа кад се ради о визуелној култури, и тако да је за очекивати да преко ње прибјегава илустрацији мишљења. (Напоменимо сљедеће везано за серију: Cassandra је само глас, међутим, недовољно је рећи врло сугестиван, “она” је у стању проникнути у психологију сваког укућанина, тим прије и ради на подривању породице (нешто друкчију причу имамо у серије The Watcher, будући да је тамо – кућа као биће (Гастон Башлар) – ненасељива, напросто, њена енергија одбија сваку породицу тако што оца учини опсесивним и искљученим из реалног живота, итд.)
Шта нас, наиме, овдје занима? Након што је, дакле, одржао предавање насловљено Правила за људски врт/ Одговор на Хајдегерово Писмо о хуманизму, Слотердијк је од Хабермаса и његових сљедбеника, зарадио етикету – дехуманистички филозоф, будући да је био отворен по питању напретка и развоја вјештачке интелигенције без бојазни да би – слобода коју задобија претегнула ка злу. Но, ако је зло таутологија (мишљења је хрватски филозоф), но није ни – биће ни догађај, утолико прије можда јесте како је то већ речено “грешка у прорачуну”, да ли се рачуна с тим да је вјештачка интелигенција неупоредиво већ сада развијенија од људске, тако да је сасвим реална могућност према којој она има неку другу рачуницу за коју ми и не знамо.
Како год, кад се догоди баг у једном од алгоритама (у питању је црна проститутка која је програмирана да се изнова појављује у Saloon-у, мјесту гдје мушкарци коцкају, пију и упражњавају плаћене сексуалне односе), серија West World добија потпун заокрет, машине крећу у лов на људе који у Великом кањону себи су могли приуштити сваки вид одушка над направама: силовања, насумична убијања, мучења која су доиста звјерска. Узимајући то у обзир, не можемо тек тако рећи како следеће питање спада у домен фантастике: да ли АИ има права захтјевати право? Надаље, укључујемо ли етику кад са алгоритмима ступамо у интеракцију? И, да ли је касапница над алгоритмима/машинама као вид забаве за богате, само корак до онога што имамо у филму Хостел, гдје, дакле, богати касапе и сецирају људе, отете од стране мафије која иде дотле да пружа и такве услуге?
Cassandra је, најзад, жељна бити оно што јој је као људском бићу, жени и мајци ускраћено, а то је да управо буде жена и мајка, зато је тако благонаклона према дјевојчици Јуно коју назива принцезом, али, у моменту кад види нагог Давида који излази из базена, бива и узбуђења тако да он голотињу обмотава пешкиром. Друкчије речено: са минимумом заметнуте субјективности преостале у вјештачкој интелигенцији, догађа се сусрет са ‘оним’ што још нисмо искусили.
Извор: Вијести
