Пише: Вук Бачановић
Када се једног дана буде писала свеопшта историја отпора глобалној корпоративној тиранији, побуна српског народа против Рио Тинта и српских компрадорских политичара, чиниће једно од кључних поглавља. Не само због тога што се ради о отпору малог народа моћним глобалистичким лобијима, јер то је мејнстрим српске историје, већ и доказу да се људи који су изгубили повјерење у професионалне политичаре, било да су у власти или опозицији, могу ослонити на себе и да су свјесни да је то једини ослонац у који могу бити потпуно сигурни. Поготово ако имају побуњеничку историјску свијест коју је неописиво дирљиво манифестовао земљорадник Јован Топаловић чији говор треба цитирати у цјелости, јер ће ући у анале антиколонијалног отпора:
„Ја сам Јован Топаловић, пољопривредник, такође исто као и Драган Симовић који је данас ухапшен. Такође сам остао млад без оца, исто као Драган. Драган је дете које је остало са 9 година без оца. Живео је са сестром, мајком, бабом. Подигао велико имање. Зна како је зарадити на имању, зна се како је се борити од детета. Одржати имање као и ја. Ово су сељачке руке, живљевите, а не као деца од властодржаца која возе џипове, газе децу на улицама, не одговарају ни за шта. Бахато се понашају, возе скупоцене Мекларене и ни за шта за то не одговарају. А онај ко се бори да сачува своје огњиште, своју земљу, да их не би протеривали. Ти исти који сада владају су пре тога Србе протерали из крајине, с Косова. Сад је дошао на ред да протера и нас Србе, из Шумадије, и западне Србије.
Ми смо овде одгајани генерацијама, тешком муком зарађујемо своју кору хлеба. И ми смо сви овде сложни и решени. Ако буде потребе, ми ћемо својим животима бранити то. А и српска полиција да ако жели крв и младост сељака, српске деце и омладине, да бију зарад својих плата од 1.000 до 2.000 евра који су им властодршци дали, нека крену на голоруке сељаке, на голоруки народ, па ту смо. Значи, до сад су нас клали и убијали Немци, Аустроугари, Бугари, казнене експедиције. На ред је дошла казнена експедиција Српске напредне странке да покоље и побије српске сељаке, полако покушавају једног по једног да нас притворе, да нас разбијају, али имамо ми и друге редове и треће, неко ће овај народ волети. Све нека похапсе и нећемо ћутати, нећемо за своје огњиште, за своју земљу спремни смо животе да дамо. То нека сви знају и нек се не играју више с народом. Ми још дуго ову пресију и притисак нећемо трпети. Ако буде потребе и тракторима ћемо кренути за Београд.“
Ексклузивни интервју, проф. Кристијан Ласлет: Мора се користити свака прилика за отпор Рио Тинту
Јован Топаловић није интелектуалац, али је збиљу компрадорске Србије и других земаља у којима живе Срби дефинисао боље од било којег интелектуалца или аналитичара. Компрадор нема националну, већ ситношиђарџијску свијест, ма колико је прикривао вулгарним патриотизмом и спреман је на све компромисе које чувају позиције криминалне хоботнице коју представља као националну елиту. Колико су Топаловићеве ријечи о суноврату Србије од симбола антиимперијалистичког отпора до колоније чији су привремени хируршки прецизне, свједочи и опис режима Квамеа Нкрумаха у Гани педесетих година прошлог вијека из пера чувене антиколонијалне новинарке и теоретичарке Мабел Дове. Иако је у почетку подржавала Нукрумахов покрет за независност ускоро је постала његов жестоки критичар, описујући га као „банду“, компрадорску буржоазију која се прерушава у националисте, на велику штету нације. Свака сличност са данашњом Србијом и Српском, које је описао Јован Топаловић, није изненађујућа ни за кога ко разумије природу власти корпоративних шалтер-службеника:
„Кваме Нкрумах, његова банда и његови сљедбеници учили су људе да је најбољи грађанин у заједници човјек који живи у луксузном окружењу, који посједује дуге и скупе аутомобиле, чији су дворци или станови тако опремљени да се посјетилац плаши да хода по меком тепиху или да сједне на удобну столицу. […] Њихова похлепа, окрутност, кукавичлук и неосјетљивост према боли и патњи показују их онаквима какви заиста јесу—нечасни, презира вриједни људи, потпуно неспособни за јавну службу. Њихов једини мотив да се домогну политичке моћи био је добитак и профит.“
И заиста шта рећи на устаљене мантре владиних таблоида о народу који протестује против тога да му земља не буде претворена у канцерогену пустош као експонентима „Шиптара“, „усташа“ и свију оних који су љубоморни на успјех Србије? Да су похлепни, окрутни, кукавице и неосјетљиви? Они су и још горе од тога. Ради се о нескривеним мизантропима врло свјесним природе система којем служе, али које је поквареност утолико заслијепила да мисле да ће људи попут Јована Топаловића бити захвални на отровним отпадним водама Рио Тинта и схватити их као симбол просперитета.
Али нису. И више их не одушевљава удбашки фолклорни и вулгарни национализам, чудовишне емисије у којима деценијама простачи широки спектар лажних људи забринутих за стање нације, опозиција која се гура само да постане све то исто, а можда и горе.
Они дословно желе своју земљу. Не неку квазиапстракцију, већ дословно комад земље на којем могу живјети без страха да ће они и њихова дјеце бити отровани. И као такве их је тешко подијелити, јер су доведени пред свршен чин. Компрадорски национализам је попут масовне хипнозе из чувеног СФ филма „Они живе“ из осамдесетих година прошлог вијека, у којем, уз помоћ специјалних наочала људи почињу утврђивати да је цјелокупан корпоративни ЕПП заснован на императиву „Покоравај се“ и „Конзумирај“, а иза којег стоје врло наказни ванземаљци за које, такођер због масовне хипнозе, мислимо да су људи.
Вук Бачановић: Обредни камализам
Величанствена побуна српског народа против Рио Тинта показује да је превара разотркривена, да иза свих патетичних патриотских слогана стоје психопатски грабљивци спремни да нас, скупа са будућношћу нашег потомства, продају за шаку евра, као што су нас слични њима у Другом свјетском рату, за мало власти, жељели послати у нацистичке руднике и фабрике.
Све недавне побуне против власти подразумијевале су и наду у укључивање у „нормалан свијет“. Сада је јасно да постојећа власт влада у име тог, „нормалног“ свијета који спонзорише геноцид у Гази, па зашто не би (поново) и над Србима?
Најважније од свега, ова побуна је показала да још увијек постоји и српска нација која свеобухватнији појам од српског народа којег обухвата али се на њега не ограничава. У Србији су данас нација сви који се боре за њен опстанак.
Да парафразирамо крилатицу којом су често, дословно до зла бога, злоупотребљавали повјерење обичног човјека, а која се, у сасвим другом контексту, испоставила као тачна:
Нема назад, иза је Србија!
