Пише: Вук Бачановић
Много је пљувачке излучено на предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, јер се на Глобсек форуму у Прагу усудио да преко уста превали да говори српским језиком.
Од такве да се ради о непријатељском акту према властитој држави, преко тога да је „јадов“, увреда коју му је упутио отац црногорског књижевног језика Аднан Чиргић, па до покушаја псеудонаучне политичке коректности његове асистенкиње Сање Орландић да је именовање језика „дио језичке политике државе и свака од поменутих држава (Хрватска, Црна Гора, БиХ) има право да свој језик назове својим именом и да га стандардизује.“
„Тврдити да су хрватски, босански и црногорски некакви политички језици, а српски то као није — је глупост.“, поентирала је Орландић у свом посту на друштвеној мрежи Икс.
Именовање језика ствар политике? Оваква немушта саопштења ће ускоро садржавати тврдње да је политка заправо ствар политике.
Да, именовање језика, као и именовање било чега везаног за заједницу људских бића, је одувијек било ствар политике. И замислите тог кримена. У прошлости је, на свим просторима на којима су живјели људи који су себе именовали Србима, врло безобразни и нечувени дио српске политике је био и тај да језик којим говори српски народ назове српским именом.
Па тако и у Црној Гори. Кратки чланци који за циљ имају демаскирање политикантских кловнова, попут овог, нису мјесто за навођење свих тих именовања која су позната свакоме ко је о томе прочитао најосновнију литературу, али наведимо само неколико историјских извора, оних који сежу у најстарију историју црногорског штампарства:
Божидар Вуковић Подгоричанин, Збoрник зa путникe, Вeнeциja 6. мaртa 1520. гoд:
Mилoшћу Oцa, пoмoћу Синa и сaвршeнствoм Свeтoгa Духa, ja гриjeшни и пoсљeдњи мeђу људимa, нeдoстojни Христoв слугa, Бoжидaр Вукoвић, oтишaвши из мoje oтaџбинe, из зeмљe Диoклитиjскe, кoja je у прeдjeлимa мaкeдoнским (овдје Вуковић прибјегава шеснаестовијековном интелектуалном маниризму називања предјела античким именима оп.а.), из грaдa звaнoг Пoдгoрицa, близу бившeг грaдa звaнoг Диoклитиja, кoгa je нeкaдa сaзидao Диoклeциjaн цaр у свoje имe, и дoшaвши у грaд Вeнeциjу, виђeх Њeмцe, Гркe и другe нaрoдe, кaкo штaмпajу бoжaнствeнe књигe, и пoжeљeх свим срцeм, дa и ja нaшe српскe, тaкoђe и бугaрскe, нaштaмпaм.
На другој Вуковићевој књизи штампаној такођер у Венецији, јерођакон Мојсије, Збoрник зa путникe, Вeнeциja 26. aприлa 1536. г.:
Пo зaпoвjeсти гoспoдинa Бoжидaрa, вojвoдe, трудих сe o oвoj књизи, ja гриjeшни и пoсљeдњи мeђу инoцимa, jeрoђaкoн Mojсиje, из српскe зeмљe, пoриjeклoм из мjeстa звaнoг Будимљa (код Берана, близу манастира Шудиково оп.а.)
Теодосије и Ђенадије, запис на још једном Вуковићевом издању Oктoих пeтoглaсник, Вeнeциja, 1536, зaвршeнo 27. jулa 1537. г.:
Пo зaпoвиjeсти гoспoдинa Бoжидaрa вojвoдe, трудисмo сe o oвoм штaмпaњу, смjeрни инoци, свjeштeници Teoдoсиje и Ђeнaдиje, пaрajeклисиjaрх мaнaстирa Свeтoгa Сaвe српскoгa, кojи je у Mилeшeви, пoриjeклoм из мjeстa Приjeпoљa.
Не треба бити велики истраживач како би се установило да је на именовању језика у једној од првих штампаних црногорских књига (тачније са територија данашње Црне Горе) почивала комплетна просвјетна политика Кнежевине, Краљевине, Социјалисичке републике Црне Горе, као и Републике Црне Горе до политичке одлуке да се она измијени у складу са блатантним историјским фалсификатима.
Дакле, нема сумње да је именовање народног језика у Црној Гори као српског „дио језичке политике“. Да, дио древне језичке политике. Исконске језичке политике. Дио државотворне језичке политике без које Црна Гора не би ни постојала ни као област под влашћу цетињских владика, ни као кнежевина, ни као краљевина, ни као (социјалистичка) република. Треба ли помињати колико су Подгоричанинови сачувани записи пуни туге због поробљене отаџбине?
Исто тако нема сумње да је именовање језика као црногорског на темељу граматике коју је написао свршеник другоразредног хрватског универзитета такођер политичка одлука.
Али каква је то политичка одлука?
Заиста, како назвати политичку одлуку која се крволочно и братоубилачки обрушава на језичку политику која је у складу са све и једном непобитном чињеницом црногорске историје? Каква је то политика која брише, односно фалсификује цјелокупну језичку прошлост властите земље, и тиме урушава њен дигнитет, достојанство, слободу, право и част и своди је на насеобину млађу од фабрике Кока коле?
Како назвати политику која афирмише и храбри свршеника другоразредног хрватског универзитета да црногорског предсједника назове „јадовом“, јер уважава базичне историјске чињенице о земљи на чијем је челу и језику којим говори?
Можемо је, без икаквих устезања, назвати непријатељском колонизаторском политиком покренутом из правашког Загреба, не само према српском народу и његовом језику, већ и према Црној Гори као држави, ма колико се њени виновници скривали иза широкогруности о јединственом језику са четири имена.
Ако је већ тако, због чега онда толико кидисање на било кога у Црној Гори, поготово њеног предсједника, јер је свој језик назвао српским? Да ли би се толика хистерија у ДПС-овим дилетантским медијима спровела да га је назвао хрватским, или босанским?
Наравно да не би.
Али, хајде да се поиграмо игрице досљедности. Како би црногорски језички политичари сутра реаговали на проглашење бокешког, зетског, тивћанског, брђанског, катунског језика, јер, јелте, то је тобоже ствар политичке одлуке и свачијег права да говорни језик назива онако како жели? Да ли би онда били толико великодушни у декламацијама псеудонаучних прокламација, или би се на сва уста раскукали како је то политика уперена против црногорског јединства? Не бих да звучим као злогуки пророк, али ме не би ни мало чудило да за коју деценију свједочимо и таквом сценарију, јер колонизовани ум и папир и тастатура на које преноси колонизаторове директиве трпи свашта.
Осим достојанства.
Које очигледно недостаје Јакову Милатовићу, јер у противном никада не би допустио да доспије у ситуацију у којој ће бити понижен. Било од ДПС-овских шовинистичких празнослова, било од Александра Вучића.
