Пише: Вук Бачановић
Америчка потпредсједница и кандидат за демократску номинацију на предсједничким изборима 2020., Камала Харис је изјавила да је премијеру Нетањахуу изразила „озбиљну забринутост“ због обима људске патње у Гази.
„Слике мртве дјеце и очајних, гладних људи који бјеже на сигурно — понекад расељених по други, трећи или четврти пут — не можемо да скренемо поглед пред овим трагедијама. Не можемо себи дозволити да постанемо неосјетљиви на патњу и ја нећу ћутати.“, изјавила је Харис као другокомандујућа америчке администрације која ни у ком случају није у ситуацији да себи дозвољава неосјетљивост на људску патњу, будући да јој осјетљивост на то људско стање, доказано, није у опису посла, како у Гази, тако ни у остатку свијета.
Али јесте игроказ којим осјетљиве људе, потенцијалне бираче, посебно оне престрављене од могућности избора Доналда Трампа, жели преварити да је обрнуто, да је све до сада била ужасна грешка и да ће, сада, када је установљена све кренути на боље.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Како се обавља то непочинство? Тако да у присуству директно одговорног за десетине хиљада мртвих, рањених и несталих изјавите:
Осудимо сви тероризам и насиље. Учинимо сви што можемо да спречимо патњу недужних цивила. И осудимо антисемитизам, исламофобију и било какву мржњу. И радимо на уједињењу наше земље.
Или тако да на отварању Олимпијских игара у Паризу са којих је одстрањена Русија, али не Израел, гологузи глумац обојен у плаво, Филип Катрин објашњава своју улогу Диониса у кичастом перформансу ријечима:
„Да ли би било ратова ако бисмо остали голи? Одговор је можда не, јер не можете сакрити пиштољ или бодеж кад сте голи“.
На ову перверзну мисао водиљу кандидаткиње за предсједницу једне од најмоћнијих држава свијета која се наставља у устима лика који као да је произашао из неке од прича Броја 1 из Алана Форда бисмо цинично могли одговорити да је морализаторска цивилизација у којој голотиња није никаква авангарда и у којој је сваки облик перверзије доступан на само један клик итекако способна да убија.
Штовише, она је свјетски првак у масовном убијању. Уолико да закључујемо да голи можемо да умремо једино од хипотермије уколико смо бескућници у западном мегаполису, или кад нам експлозија бомбе од неколико мегатона спржи одјећу прије него што нас убије у неком од дијелова свијета у који тек треба усадити Катринове мудрости. Осим тога, мит о Дионису, није бениган, баш колико и мит о америчкој мисији ширења људских права и демократских вриједности. Ми који понешто знамо о грчкој митологији се још увијек сјећамо огледа о Дионису Роберта Гревса:
Дионис је некада био подређен Мјесечевој Богињи Семели — која се још звала и Тиона, или Котита — и био судбином одређена жртва њених оргија. То што су га одњеговали као дјевојчицу, исто као и Ахилеја, подсјећа на обичај, познат на Крети, да дјечаке до пубертета чувају у »мраку« (scotioi), што значи у женским одјељењима… Значење овог мита је у томе што указује да је древни обичај по коме су Мајнаде са кобиљим главама растрзале као годишњу жртву дјечака — Сабазија, Бромија, или већ како било да су га звали — и живог га прождирале, био потиснут уређенијим Дионисовим банчењима…
У „цивилизованом свијету“ у којем се Камала Харис представља као нада насупрот Доналда Трампа и обрнуто, разни облици банчења и дембелисања не само да не потискују масовно „прождирање“ дјеце у Гази и свугдје гдје живе нецивилизовани људи, већ га охрабрују или објашњавају племенитим намјерама и стријемљењима. Током одвратне кампање која је уједно расуло рачунања на било каквав трезвени облик размишљања бирачког тијела, Трамп Харисову оптужује да се заправо залаже за Палестинце и мрзи Израел, а ова њега да је пион Москве.
Упркос безбројним трезвеним анализама укључујући оне Џефрија Сакса да је оваква политика довела до безбројних катастрофа за САД и цијели свијет, укључујући неколико неуспјелих ратова, огромно повећање јавног дуга због расипничких издатака за војне потребе, конфронтацију са Кином, Русијом и Ираном, као и до никада ближег нуклеарног армагедона. На исти начин на који је Дионис био жртва оргија помахниталих Мајнада, политка Америке и њених савезника према остатку свијета се не разликује од оргастичког обредног канибализма. Који у одсуству Џоа Баједна, слободно можемо назвати камализмом.
Не би чудило да у неком од наредних креативних перформанса који буду организовали француски авангардни умјетници, Филип Катрин, глумећи поново Диониса, за љубав лидера цивилизованог свијета узвикне:
„Прождерите ме голог, учините ми част, док сам још увијек укусан, конзумирајте ме за добробит човјечанства.“
Када би неко писао квалитетан перформанс, Камала Харис и Доналд Трамп би се на то међусобно знаковито погледали, уљудно се захвалили на посвећености великом умјетнику и потом отишли у неки ресторан који служи искључиво дивљач.
