Пише: Вук Бачановић
Проф. др. Бранислав Радуловић је овлаштени предавач и испитивач на Инситуту рачуновођа и ревизора (ИРР) и члан Редакције часописа Института сертификованих рачуновођа Црне Горе (ИСРРЦГ) „Рачуноводство и ревизија”. Његова богата биографија каже да је раније био овлашћени испитивач на стручном испиту за рад у државним органима Управе за кадрове и аутор приручника за полагање испита. Па ипак, нигдје нисам нашао да је уважени професор раније објављивао нешто о семиотици басни. Све до сада, када је на порталу специјализованом за ову тематику, ЦДМ-у објавио своју кратку, али надасве дирљиву студију о Дизнијевој адаптацији Краља Лавова, насловивши је Муфаса: “Одгојили смо дјецу на причи о Симби – малом храбром лаву, који губи оца, великог Муфасу у сукобу са Скаром – злим и поквареним, жељним власти и трона над племеном… Наша дјеца, рођењем чиста у души и срцу, заспивала су уз плишану играчку малог Симбе, у жељи да кад одрасту у животу буду храбри као овај лав из приче.”
Професору је ово првијенац из ове области, те је, вјероватно, неискуства ради остао донекле недоречен. Из текста је јасно да под Муфасом алудира на недавно ухапшеног бившег специјалног тужиоца Миливоја Катнића, који му, у тој, интерпретацији дође нешто као краљ животиња, док његов насљедник Симба отјелотворује опозициони ДПС, који је мучки лишен очевог трона. Да ли ово значи да је Симба заправо и Мило Ђукановић и да то имплицира да је Катнић краљ животиња, а Ђукановић његово потомство, чије су право узурпирале друге животиње на челу са Скаром, то јест Срби?
Не треба часном и поштеном професору замјерити. Ово му је први рад о семиотици басне, па поред силних обавеза – а изучавање рачуноводства у црногорским приликама то несумњиво јесте – није стигао установити да ова конкретна басна у црногорској интерпретацији има неколико верзија од којих најстарији гласи понешто другачије. Професора је, могуће, збунио у несношљиви бол у срцу који осјећа због горке судбине гордог Катуњанина Муфасе, па хајде да му помогнемо да остане научно досљедан.
Сви се сјећамо дирљиве сцене када мали Симба, након што је сазнао да је насљедник свега што дотичу сунчеви зраци, пита свога оца, часног Муфасу, да ли је истина да лавови једу антилопе, а овај му одговара да је то тачно, али исто тако кад лавови умру из њихових тијела израсте трава коју једу антилопе, што одражава савршени природни баланс. Ех, па у црногорска верзија гласи нешто другачије. Часни потомак је овдје од оца, још много раније, преузео готово све аспекте извршне власти и у многоме развио технологију владавине и наглашавао да су Скар и он од исте куће, па га тата, једном приликом пита:
“Сине, а је ли истина да ми Црногорци пљачкамо и рушимо дубровнике?”
“Истина је тата, али дубровници су направљени од камена, а ми у Црну Гору имамо камена докле год сунчеви зраци дотичу, па кад срушимо један дубровник, они могу од нас купити камења да изграде још старије и љепше. У природу је све избалансирано.”
“Чекај сине, зар не би требало да им, заузврат, дамо то камење бесплатно, јер ни они нама не наплаћују рушење.”
“Ајде, тата не напрђуј много с том логиком приучених бољшевика. Види се да се много дружиш с оним досадним професором Радуловићем. Биће доста да им, када то буде опортуно, понудимо извињење и правимо се да немамо ништа с тим, но да Скар за све крив, а ми смо морали.”
И Муфаса ту послуша мудрост свог потомства.
Утврђени факти кажу да је Миливоје Катнић у својству припадника ЈНА активно учествовао у операцијама на дубровачком ратишту, током којих је промовисан у чин мајора. Такођер ће остати забиљежено да је током 2011. један од затвореника војног логора Морињ оптужио сада бившег специјалног тужиоца да је као резервни поручник КОС-а одговоран за пљачке и паљевине по Цавтату, док је један свједок тврдио да је видио неименованог мушкарца како из Катнићеве канцеларије излази крваве главе. Муафаса је послушао Симбин савјет и за све кривио Скара, што му је омогућило мирну и достојанствену старост, све до сада.
Симба је, за сада, претекао. Још увијек ужива у писању Тимона и Пумбе (у старијој, црногорској верзији басне њихова имена су Николаидис и Бурсаћ), посебно у њиховој неодољивој изведби која се у црногорској верзији зове Катуна матата:
[НИКЛОАИДИС]
Катуна матата! Каква дивна фраза!
[БУРСАЋ]
Катуна матата! Каква наплатива лудост!
[НИКОЛАИДИС]
То значи без бриге господару, за остатак твојих дана…
[БУРСАЋ & НИКОЛАИДИС]
То је наша филозофија улизивања и неталентованог лагања…
[НИКОЛАИДИС]
Катуна матата!
“Најгоре је за родитеља”, јада се професор Радуловић који је од силног изучавања рачуноводства изгубио поимање синтаксе српског језика, “када више не буде међу живима, када погледом у небо његово дијете га не буде могло виђети међу облацима и пронаћи снагу попут малог Симбе.”
Симби из црногорске верзије је понешто лакше. Он не мора гледати у небо, већ у затвор у којем свога часног родитеља, још увијек, само посјећује.
