Пише: Вук Бачановић
Једна од епизода из војничке каријере Павла Ђуришића врло се ријетко, или готово никад, не спомиње. Ријеч је о догађају из октобра 1944. године, који описује његов сарадник Мишо Цемовић, а тиче се преговора о савезништву, под њемачким покровитељством, са вођом албанских националиста Ђон Марк Ђоном — у Тузима, код Подгорице, које су 1941. године ушле у састав италијанског протектората Велике Албаније. Састанак је услиједио непуних четири мјесеца након што су албански колаборационисти из 21. брдске СС дивизије „Скендербег“, у садејству с фолксдојчерском 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген“, измасакрирали више од 500 Срба у селу Велика, код Плава. Логично — јер су у том тренутку и Ђуришић и албански националисти били под командом Вермахта.
Српска православна црква прогласила је становнике Велике мученицима.
Митрополит будимљанско-никшићки Методије Остојић је 7. јуна, у манастиру Подмалинско, поводом служења парастоса припадницима Прве и Друге дурмиторске четничке бригаде и „жртвама комунистичког терора“, у пригодној бесједи изјавио да је Ђуришић „чиста образа и свијетла лика“ истрајао на „крстоносном и крстоваскрсном“ путу.
Из тога би се могло закључити да је „крстоносно и крстоваскрсно“ сарађивати са злочинцима који убијају властити народ.
Ах, да — Велика је била партизанско село, па то Ђуришићу можда није било важно. Као што ни слабо наоружани муслимани из околине Пљеваља и Прибоја, који — за разлику од албанских националиста с којима „крстоносни“ Ђуришић преговара о савезу — нису починили ниједан злочин над локалним Србима, за тог човјека на „крстоваскрсном путу“ очигледно уопште нису били људи. Добро — Ђуришић је, на основу свих аутентичних докумената који су нам доступни, био крволочна, садистичка, психопатска личност, неспособна да саосјећа с туђом патњом.
Али, да ли тако смију размишљати православни епископи?
За митрополита Методија не представља сметњу да међу мученике уброји и недужне становнике Велике и до лаката крвавог Ђуришића, који је — у тренутку док они бивају масакрирани на најокрутније начине — био у пријатељству и савезу с њиховим џелатима. Чак и у равногорским документима тога доба проналазимо опаску Драже Михаиловића о Ђуришићу, као човјеку који се бескомпромисно ослањао на њемачку војну силу.
Овдје се поставља једно врло логично питање:
Ако можемо — дисторзијом историјских чињеница — да славимо човјека који је био у савезу с масовним убицама властитог народа, шта онда спречава сутрашње генерације да оправдају нове злочине, опет против властитог народа, под истим или сличним изговорима? Ако епископи Српске православне цркве игноришу не један, него стотине историјских докумената који свједоче о томе ко је заиста био Павле Ђуришић, због чега се снебивају пред ревизионизмом друге, црногорске националистичке стране, која идентичним пабирчењем и редукционизмом историјских докумената настоји да српски народ у Црној Гори прогласи странцем и окупатором на властитој земљи — штавише, непријатељем с којим се једнога дана ваља сурово разрачунати?
Ако се дисторзија историје користи као политичко оружје, онда су сви злочини — па и они који су тек у пројекцији за будућност — тек ствар „неопходног“ прагматизма, а сваки џелат и хушкач тек потенцијални мученик или визионар, уколико то политички наратив захтијева.
Другим ријечима, оно што је изрекао митрополит Методије, а још раније и митрополит Јоаникије, не само да снажи позицију антисрпских шовиниста, већ усваја и бетонира њихов банални, антиисторијски начин размишљања. Јер, уколико је могуће — без икаквих устезања — личност попут Павла Ђуришића прогласити примјером хришћанског живота, онда свака лаж, ма колико била демонска и ма ко је изговарао, добија свој легитимитет.
Да ли српски народ у Црној Гори заиста нема личности на које би се могао угледати, па му је потребан Ђуришић — канонизован по Степинчевом моделу „светости“?
Ако је Ђуришић мјерило врлине, онда су сва огледала у којима се српски народ гледа — разбијена. Јер, ко год данас покуша да наступајућим генерацијама објасни шта значе част, пожртвованост или хришћанска љубав, наићи ће на његову закрвављену сјенку као пандан тим вриједностима. У том изврнутом свијету, злочин се волшебно трансформише у ореол, а свештенство — од проповједника Јеванђеља — у касту непогрјешивих историчара-аматера који, с флагрантним презиром, игноришу свједочанства о страдању невиних.
А када се истина повуче пред култом личности, а саосјећање пред идолопоклонством, онда више није потребан ни непријатељ — јер разарање долази изнутра.
