Једна од најчешће понављаних тврдњи у паранаучном и публицистичком дискурсу савремених црногорских националиста, коју даље репродукују медији блиски некадашњој власти Демократске партије социјалиста, јесте став да на простору Црне Горе и Херцеговине прије XIX вијека није постојао српски народ, односно да се, у наводно „умјеренијим“ варијантама исте тезе, ради о романизованом, влашком становништву које је тек конфесионално било „српско“. Овакве конструкције почивају на анахроном пројектовању модерних националних категорија у предмодерни период и откривају фундаментално неразумијевање структурне природе европских идентитета прије доба просвјетитељства.
Предмодерна нација као сакрално-политичка заједница
До краја XVIII вијека не постоји ниједна европска нација чији се колективни идентитет може описати као секуларан или етнолингвистички у модерном смислу. Предмодерне ethniae функционишу као сакрално-политичке заједнице (sacral polities), конституисане кроз хришћанску еклисијалну припадност, литургијски језик, канонску традицију и историјско предање. У том контексту, етничко име не означава биолошку или „расну“ категорију, већ историјски обликовану заједницу вјере и политичке лојалности, схваћену као локалну манифестацију Новог Божјег Израела.
Посљедично, аргумент да су Срби у Црној Гори и Херцеговини „само по вјери“ били Срби представља концептуалну противрјечност: управо је конфесионално-црквени оквир био примарни носилац етничког идентитета у предмодерној Европи. Недостатак разумјевања тих процеса доводи и до погрешне претпоставке да указивање на улогу романизованих балканских старосједилаца (у изворима често именованих као Власи) у српској етногенези представља некакво „разобличавање“ српског идентитета.
Насупрот томе, компаративна историографија показује да је укључивање старосједилачких и етнички разнородних популација у процес нациоизградње правило, а не изузетак. Тако је освајање Галије од стране Франака – германског племена – резултирало формирањем француске нације кроз дуготрајну синтезу франачке владајуће елите и гало-римског становништва, при чему романизовани субстрат није негиран, већ интегрисан у нови политички и црквени идентитет. Слично томе, енглеска нација настала је као сложен производ асимилације келтског становништва са англосаксонским досељеницима (Саксонцима, Англима и Јитима), уз снажан данско-нормански слој у каснијим фазама. У средњој Европи, пак, пруска држава и каснија њемачка нација формирале су се кроз постепену германизацију и институционалну апсорпцију бројних западнословенских племена, без икакве потребе да се њихово учешће у раним фазама тог процеса накнадно негира.
Вук Бачановић: Стега историјског ревизионизма | Журнал
Сакрална хришћанска култура везана за српско име
Стога покушаји да се српски идентитет у Црној Гори и Херцеговини прије XIX вијека редукује на пуку конфесионалну „маску“ наводно туђег етничког тијела не представљају легитимну научну критику, већ идеолошки мотивисану реконструкцију прошлости, лишену компаративне перспективе и елементарног разумијевања предмодерне логике етничке и политичке самоидентификације.
Оваква инкорпорација балканских стариначких популација у српски етнички корпус представља историјски логичан и структурално условљен процес, будући да је дворска, а самим тим и сакрална хришћанска култура средњовјековног простора Српске земље и Приморске, Босне, Хума и сусједних земаља била трајно везана управо за српско име. Српски етноним у предмодерном контексту није функционисао као пука етнолингвистичка ознака, већ као политичко-сакрални маркер који је обухватао династичку традицију, правни поредак, црквену организацију и литургијски језик. У том смислу, укључивање различитих локалних и стариначких група у оквир српског идентитета одвијало се кроз учешће у истој хришћанској култури двора и олтара, која је носила српско име као легитимацијски оквир политичке и духовне припадности. Управо зато српска идентификација овдје не представља резултат накнадне или насилне етничке „преквалификације“ у 19. вијеку, већ природну посљедицу укључивања у заједницу чији су сакрални, правни и симболички репери били артикулисани под српским именом.
Увид у расположиву дипломатичку грађу српских средњовјековних владара и властеле јасно показује да је процес асимилације балканских стариначких, односно романизованих популација у словенски етнички корпус започео релативно рано. На то, прије свега, упућује доминација словенских личних имена унутар популација које извори систематски категоризују као Власи, што указује на дубоке процесе културне, језичке и социјалне интеграције, без обзира на очување одређених правних или фискалних специфичности везаних за влашки статус.
Истовремено, дипломатичка пракса босанских, хумских (касније херцеговачких), али и хрватских великаша досљедно показује да се Срби и Власи у правним актима по правилу помињу заједно, али као аналитички раздвојиве компоненте локалног становништва. Тако у повељама и регулацијама хумско-херцеговачких велможа који дјелују у оквиру босанске политичке сфере и властелинских надлежности — посебно у актима који се тичу трговине, караванског саобраћаја и царинских повластица — налазимо јасно формулисане одредбе које експлицитно набрајају и Влахе и Србе/Србље. У том смислу могу се навести, између осталог, трговачке регулације кнеза Гргура Вукосалића из 1418. године, потврде трговачких слобода и привилегија херцега Стјепана Вукчића Косаче из 1454, као и ранија декларација његовог брата, херцега Владислава, из 1451. године о слободном кретању ради трговине. У свим овим актима Срби и Власи се појављују као препознатљиве и именоване категорије локалног становништва, релевантне за правну регулацију економских активности.
Слична појава уочљива је и у босанској дипломатичкој грађи која потиче из унутрашњости државе. Тако, на примјер, у повељи војводе Јурја Војсалића из Доњих Краја (1434), дистинкција у становништву формулисана као „било да је Србин или Влах“ улази у сам језик правног акта као подразумијевајућа и функционална категорија, са конкретним импликацијама у уређењу посједа, зависничких односа и властелинских надлежности. Оваква формулација показује да су и Срби и Власи у правној свијести епохе били јасно препознати као дијелови истог друштвеног простора, али са различитим статусним и традиционалним обиљежјима.
У цјелини посматрано, ова дипломатичка свједочанства не потврђују тезу о „несрпском“ карактеру предмодерног становништва Босне, Хума и Црне Горе, већ напротив указују на сложен, али дуготрајан процес етничке и социјалне интеграције, у којем су романизовани старинци били инкорпорисани у српски етнички корпус, задржавајући притом одређене правне и економске специфичности које су извори именовали термином Власи.
Вук Бачановић: Средњовјековни етнички идентитет Босне као плијен пабирчара | Журнал
Османски период и правно и идентитетско спајање Срба и Влаха
У том контексту посебну аналитичку вриједност имају најранији османски управно-правни извори, као и канун-наме XVI вијека које се односе на Херцеговачки и Црногорски санџак, нарочито када се разматрају у упоредном односу са изворним материјалом насталим у окриљу писмене, прије свега православне елите простора данашње Херцеговине и Црне Горе. Управо у том споју османске административне праксе и унутрашњег идентитетског континуитета локалног становништва постаје јасно видљива наредна етапа српске етногенезе у османском раздобљу, у којој долази до коначног правног и идентитетског стапања Срба и Влаха.
Већ у једној исправи херцеговачког санџак-бега Ајаз-паше из 1481. године османска управа, слиједећи старију српску и босанску феудалну праксу, дијели становништво Херцеговачког санџака на Србе и Влахе, формулацијом која дословно гласи: „всаке вр’сте људем, Влахом и Србљем“. Овај примјер јасно показује да османска администрација у почетној фази своје власти не уводи нове етничке категорије, већ преузима већ постојеће локалне дистинкције које су биле функционалне у предмодерном друштвеном поретку.
Међутим, канун-наме XVI вијека доносе квалитативни помак у односу на ову рану дихотомију. Законодавство које се односи на тимаре кнежева и војвода и катунара и лагатора и теглиџија влашких у Херцеговачком санџаку, заједно са лагаторима и војнуцима истог санџака, експлицитно наводи да је ова заједница „пописана по српском обичају“. Да се овдје не ради о пукој техничкој или формалној квалификацији, већ о суштинској правној и идентитетској интеграцији, најјасније потврђују завршне одредбе Канун-наме Херцеговачког санџака (који је обухватао велике дијелове данашње Црне Горе), које је неопходно цитирати у цјелости:
„Поступајући у потпуности по узвишеној царској заповијести, у години девет стотина тридесет пете, првог дана мјесеца ребиу-л-еввела (1529-1531, оп.а.), у складу са захтјевима повјерења и правилима исправног поступања, приступило се писању, а у години девет стотина тридесет осме, првог дана мјесеца мухаррема, рад је доведен до потпуног завршетка. Када је потом обрачун поднесен узвишеном царском пријестолу — нека га Узвишени Бог уздигне и овјековјечи — и пошто је утврђено да је уређење у складу са царском заповијешћу, а попис у потпуности сагласан са важећим и признатим кануном, исти је прихваћен. Сходно томе, наређено је да се и међу наведеном заједницом, као и у Херцеговачком санџаку, примјењује канун српског народа (Sırf taifesi), будући да је њихов канун садржан у Српском дефтеру. Из тог разлога у Нови царски дефтер није уношен опширни попис, већ је извршен и забиљежен само у сажетом облику, уз напомену да се, уколико се укаже потреба за кануном, треба консултовати Српски дефтер.“
(Ahmed Akgündüz, Osmanlı Kanunnâmeleri ve Hukukî Tahlilleri, knj. VI: Kanunî Sultan Süleyman Devri Kanunnâmeleri, II. dio: Kanunî Devri Eyalet Kanunnâmeleri (II) (Istanbul: Osmanlı Araştırmaları Vakfı, 1993, 548 и даље).
Овај документ представља један од најјаснијих извора за разумјевање процеса у којем се влашка популација, до тада препознавана као посебна социјално-правна категорија, институционално укључује у српски нормативни и идентитетски корпус. Примјена српског кануна и постојање посебног Српског дефтерa указују да је српско име у османском управном систему функционисало као надређена етноконфесионална и правна категорија, унутар које су се асимиловале раније раздвојене статусне групе. То је, између осталог, наведено и у херцеговачкој канун-нами из 1580. у којој дословно стоји:
И нека поља српског земљишта у појединим селима остадоше празна, па су се на њима Власи настанили; нека од тих земаља биле су уписане у Старом дефтеру, а неке су уписане и у вријеме пописа. Тако, Власи који су се настанили на српској земљи, након што плате фиљорски порез фиљорџији, дају спахији десетину (ушур) према српском обичају. А Власи који са стране обрађују српску земљу, дужни су да, по истом обичају, дају једну десетину (десети дио) као ушур.
У том контексту треба читати и одредбе које се односе на Црногорски санџак, у којима се наводи да је, будући да је „наведени санџак тежак и каменит крај, те раја није била у могућности да плаћа десетину, харач, испенџе и друге дажбине, по обичају влашком свакој кући и баштини одређено по педесет и пет акчи“. Овдје је „влашки обичај“ јасно редукован на фискално-прилагођени модел у специфичним географским и економским условима, а не на обиљежје засебног етничког идентитета супротстављеног српском.
Сви ови османски извори добијају своје пуно значење тек када се сагледају у ширем културном и конфесионалном оквиру XVI вијека. Управо у том периоду на истом простору дјелују прве српске штампарије — од Божидара Вуковића Подгоричанина и његовог сина Вићентија, до Божидара Љубавића Горажданина и његових синова Ђурђа, Теодора и Јеронима — док манастирска мрежа која повезује Тврдош, Папраћу и Милешеву у својој кореспонденцији досљедно наглашава да се налази „у Српској земљи“. Управо тако своју отаџбину дефинише и јерођакон Мојсије из Будимље, један од кључних сарадника Божидара Вуковића.
Крајем XVI вијека калуђери Дамјан и Павле Љубибратић, потомци старог требињског племства, исписују цјеловит наратив дотадашње историје српског народа, док римокатолички улцињски епископ Мартин Сегон, који себе изричито одређује као „поријеклом Србина“, у етнографском опису Српске земље и Приморске још у 15. вијеку јасно разликује Рашане, Влахе и Србе као регионалне и социјалне варијанте унутар истог ширег етничког простора. Управо у том синхронизму османске правне праксе, православне сакралне културе и ране модерне историографије постаје видљива завршна фаза предмодерне српске етногенезе, у којој се некадашње дистинкције између Срба и Влаха коначно стапају у јединствени српски идентитет.
Вук Бачановић: Од дукљанских дана до Кулина бана | Журнал
Идеолошки редукционизам и анахронизам
Из свега наведеног произлази да тврдње о наводном непостојању српског народа у Црној Гори и Херцеговини прије XIX вијека не почивају на изворној грађи, нити на методолошки одрживом разумјевању предмодерних идентитета, већ на идеолошком редукционизму и анахронизму. Историјски извори — од средњовјековне дворске и црквене традиције, преко ране османске управно-правне праксе, до писмене продукције православне и шире хришћанске елите XVI вијека — досљедно показују континуитет српског имена као сакрално-политичког и правног оквира унутар којег су се обликовале и интегрисале различите социјалне и статусне групе, укључујући и оне које су извори означавали као Влахе.
Османско раздобље, умјесто да представља прекид или „растварање“ српског идентитета, показује се као фаза његове институционалне кристализације: управо кроз примјену српског кануна, постојање Српског дефтерa и укључивање влашке популације у исти нормативни и конфесионални поредак, долази до коначног стапања раније раздвојивих категорија у јединствен српски етнички корпус. Тај процес није био резултат накнадне националне конструкције XIX вијека, већ дуготрајан и структурно условљен историјски развој, у којем су сакрална култура, право, језик и институције одиграли кључну улогу.
Стога се српски идентитет на простору Црне Горе и Херцеговине мора посматрати као историјска категорија дубоког трајања, чији се облици мијењају, али чији се основни сакрално-политички оквир одржава кроз различите државне и правне системе. Сваки покушај да се тај континуитет негира или сведе на пуку конфесионалну „етикету“ не представља допринос научном разумијевању прошлости, већ одраз савремених идеолошких потреба које са историјском стварношћу имају мало или нимало додирних тачака.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
