Пише: Вук Бачановић
И тако, док су грађани Црне Горе те 2020. године пратили резултате избора мислећи не само о томе да ли ће мизерне пензије долазити на вријеме, већ да ли ће их уопште и бити, у подземљу које је служило као постамент пропадајуће власти, одвијао се истински умјетнички перформанс државне безбједности: „Академија графитне пропаганде ДПС-а“.
У главним улогама — шеф контраобавјештајне заштите АНБ-а Драго Спичановић и његов саучесник, мафијашки бос, Александар Мијajловић. Сценариј: „Како изазвати међунационалну мржњу, а испасти борац против ње“.
Реквизити: спреј, поруке типа „Селите се Турци“, и — наравно — патриотски бонус „4С“.
У тој ноћи „државног патриотизма у спреју“, док су криминалци с беџевима АНБ-а и Специјалног одјељења шарали по зидовима Пљеваља и Рожаја, њихови саучесници, најнезависнији од свих независних новинара, спремали су јутарњу патетику.
На порталу су већ чекали наслови: „Фашисти поново пријете Бошњацима!“
И тако, док су режимски обавјештајци глумили четнике, режимски колумнисти, пардон независни новинари, глуме борце из Шпанског грађанског рата.
План је био врло једноставан: Једни шарају, други пјевају „Ај Кармела“ — а трећи броје кликове и потенцијалне гласове.
Први чин – спреј и мрак.
Други – колумна и сузе.
Трећи – амнезија и наставак каријере.
Али авај, није успјело.
Тактика „Видите шта су вам урадили Срби!“ или „Видите шта вам раде Турци!“ — зависно од тога гдје спреј капне и колико гласова зафалило — овога пута омашила је горе од убјеђивања глобалног аудиторијума да је Хамас параглајдерима и распалим камионима, без икаквог ометања од стране једне од најопремљенијих војски свијета, пробио најчуванију границу на свијету.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
У том галиматијасу моралног смрада и професионалне дволичности, „независни новинар“ није ништа друго до курир који носи државну пошту, само без униформе.
Као пироман из Алан Форда који зове ватрогасце да их фотографише док гасе пожар који је сам запалио.
Међутим, овај случај није само подсјетник да је неки ДПС у некој малој Црној Гори био спреман да запали земљу због мандата — него и да је разнолики спектар „независних медија“ широм региона, на сличан начин инструисан од обавјештајног подземља, увијек спреман да подржи слично.
И зато, кад сљедећи пут видите наслове о поновним тензијама, угрожености заједнице или оскрнављеном православном/муслиманском гробљу, вехабији који пријети Србима у Бихаћу, католичком фанатику који не допушта жени у никабу да клања на јавном травњаку, статуи Павла Ђуришића у цркви — сјетите се да ријетко шта од тога бива спонтано и да је ријетко који коментар на све то у „независним медијима“ заиста новинарство.
То је репертоар, а сваки репертоар има буџет, режисера и спонзора.
Због тога, кад сљедећи пут чујете, односно видите неко обилато капарисано „независно“ упозорење да „расту тензије“, прасните у смијех — јер управо гледате репризу представе „Селите се Турци“, овог пута у издању „Селите се, сви ви који мислите својом главом“.
И све то, наравно, уз медијског наратора из „независног медија“ који већ зна крај:
„Нема потребе, сиротињо, да у било шта сумњаш — реалност коју ми креирамо је најсмисленија од свих реалности.“
А ако то не упали, ту су на крају тунела српске страве и још српскијег ужаса, пуног ала, Турака, баука, четника, џина летача, џихадиста и других бића из балканске журналистичке митологије, насмијане фаце Дарка Шуковића и Динка Грухоњића да вам поруче: „Погледајте људи ове фаце, зар би вас ове фаце лагале?“
