Људи, углавном, слабо читају, а и кад читају слабо разумијевају прочитано. Агитују оно што су, као сервирано, чули од других, ма колико то нешто одговарало, дјеломично одговарало или не одговарало чињеницама. Тако је то са поимањем великих и малих ствари, људи и догађаја и, сљедствено овој големој људској мани која се системски потиче и са великим злочином у Сребреници који је Хашки суд, правомоћним пресудама, оквалификовао као акт геноцида.
Два јавна мнијења, оно у Федерацији БиХ и Републици Српској, су подијељена око прихватања ове пресуде, односно њеног одбацивања. Kада је у питању међународно пресуђени геноцид у Сребреници, Федерација каже ДА, догодио се геноцид, док Република Српска каже НЕ, догодио се велики злочин. Да бисте били дио мејнстрима у Федерацији или Републици Српској, морате се децидно опредијелити за један од ова два одговора. Геноцид! Да ли сте за “да” или “не”, баш као да се ради о “анкети за Шахбаза” из пријератних Надреалиста, а не о најужаснијој судбини хиљада невиних људи.
Мозак који престаје да броји
Неки ће, наравно, рећи да потврда и негација никако не могу бити исто, јер потврдити пресуду међународног суда јесте цивилизацијски искорак, а одбацити је корачање према цивилизацијском мраку у којем ће се и даље прослављати масовне убице са чијих ножева још цури свјежа крв. Тешко је и на првом мјесту неморално противити се таквој аргументацији, када је јасно да они који говоре “Не” то не чине због слободе пуког интелектуалног промишљања о томе како геноцид дефинише међународно право и да ли се систематски планирани масакри у Сребреници заиста могу сматрати актом геноцида или не, на начин на који то, далеко од сваког дубљег познавања и разматрања контекста балканског караказана, чине Ноам Чомски, Ефраим Зуроф или Јехуда Бауер, већ управо да би виновнике ових бестијалних злочина прогласили, у најмању руку, случајним пролазницима који су управо тих дана били заузети породичним пословима, а потом их афирмисали у националне хероје отаџбинског рата чијим се примјером требају водити генерације.
Ма колико се не слагао са националистичким промишљањем особе као што је Никола Танасић, ријечи које је написао у свом тексту за Нову српску политичку мисао, могле би, у многоме значити властима Републике Српске, када би оне то жељеле да им значи:
Очајнички пробој, немилосрдна артиљеријска ватра… безнађе, самоубиства у страху од Срба који само што нису стигли, затим заробљавање, трпање у аутобусе, сабирање по логорима и стрељања, стрељања, стрељања… Нормалан човек то не може да разуме, а камоли оправда. Да се на филму прикаже све тачно какво је било, и како га овај извештај (Међународне комисије коју је саставила Влада РС оп.а.) описује, то би било апсолутно мучно за гледање… нормалан људски мозак не може да направи квалитативну разлику између вишедневног систематског убијања 7 хиљада, и 2-3 хиљаде ненаоружаних људи. То је исти процес, иста логистика, иста врста злочина, исти број саучесника. Пет-шест стрељаних, и мозак већ престаје да броји.
Мозак већ престаје да броји. Нема бољег начина да особа са труном емпатије и која није озлобљени психопата стави тачку на своје размишљање о Сребреници 1995., ма какво политичко становиште имала. А како поступа Влада РС чији је став да је у Сребреници извршен “само” велики злочин? Она организује потписивање петиције којом грађани требају исказати “недвосмислен став да се, без обзира на уважавање свих жртава, у Сребреници није догодио геноцид.” А на који се начин то уважавају те жртве? Најрудиментарнији слијед узрочно-посљедичног логичког промишљања каже да за било који па и велики злочин морају бити одговорни злочинци, а за велики злочин – велики злочинци. Ако је тако, зашто су онда ти велики злочинци од Републике Српске добили одликовања, због чега је режимска политика њихова одбрана по сваку цијену и унаточ свим чињеницама које су то и са и без хашких пресуда, због чега је наклоност великим злочинцима један од најбитнијих дијелова изборних кампања, због чега мурали оних који су извршили велики злочин којим су хиљаде људи који су преживјели “велики злочин” унесрећени, најстрашније емотивно осакаћени и обиљежени за читав живот, без икаквог противљења власти РС, наказе градове у којима су на власти политичке опције које “уважавају све жртве”?
“А шта они раде?”
Изговор који се нуди? За велики злочин нису одговорни наши часни и поштени официри и још часнији и поштенији политичари, него инфилтриране стране агентуре и паралелни системи командовања. Ако, с резервом, узмемо у обзир да су индиције о оваквој упетљаности тачне, онда то нимало не мијења ствар, него је чак погоршава. Kо је Војску РС, односно њен официрски кадар, учинио извршиоцем онога што није у интересу српског народа, односно неименованих центара моћи? Сами ти официри? Да ли то значи да су, у том случају, уз велики злочин, пресуђен као геноцид, криви још и за додатни кримен, велеиздају? Ако су одговорни “паралелни системи командовања” због чега онда такви “системи” нису разобличени, разоткривени и осрамоћени, изведени пред војни суд и кажњени за самовољно извршено стријељање, закопавање, а потом и перфидно разметање посмртних остатака неколико хиљада људи, што није ситница која се, тек тако, може провући испод жита на начин да главнокомандујућим официрима и политичарима промакну? Питања се нижу, а они који су нам на њих дужни одговоре не одговарају. Не зато што не знају одговоре. Већ због тога што то не желе. Евентуално ће се неко послужити ватабаутизмом у смислу “а шта раде западни моћници кад предводе ратове”, или “Хашки суд је неправедан и неконзистентан”, али то опет нису никаква објашњења, већ само гола признања да се у лицемјерству и крволоштву желе подражавати они којима, наводно, замјерамо што су нас окупирали. Типа, ако ти можеш бомбардовати Либију, или подметнути грађански рат у Сирији, или напасти Ирак, односно узроковати смрт и несрећу милиона људи зашто би мени забранио да стријељам неколико хиљада невиних људи и чинио да се због тога осјећам посебно лоше? Нико не одговара за своја срања, па нећу ни ја.
Овако срочено демонско лицемјерство нам не указује ни на шта друго него на допуњавање окупаторске фигуре високог представника који својом одлуком тобоже брани жртве геноцида и његових подложника у Републици Српској. Једно лицемјерство напада друго да би оба могла живјети и оправдавати своје постојање у свијету ултимативног лудила постмодерне у којем је дефиниција истине, ни мање ни више она прича која се успјешно прода сиротињи.
Једна од најпознатијих свјетских експерткиња међународног права Мадлен Морис ће примијетити да “није саморазумљиво, из моралног или нормативног становишта, да је злочин почињен са намјером да уништи групу дефинисану према раси, етницитету, држављанству или религији сам по себи ужаснији него злочин са намјером уништења групе на основу других карактеристика чак и ако су злочини почињени над сасвим произвољном групом индивидуа”. Kатегорија злочина против човјечанства, пише даље Морис “је сасвим довољно тешка и осуђујућа да би служила свакој релевантној сврси. Она обухвата одговарајуће значење и срамотност тог чина. Покушај да се створе подврсте у категорији злочина против човјечанства у својеврсну, чиновима рангирану, хијерархију ужаса, само одвлачи пажњу од величине одређеног злочина и настоји умањити тежину злочина против човјечанства. Онако како ја видим ствари, вољела бих да геноцид није издвојен као засебан од злочина против човјечности.”
Људоубиство
А управо је тако наметнута апсурдна дилема у којој дилеме нема, а гласи геноцид или велики злочин, као да се ради о потпуно искључивим појмовима. Геноцид, у коначници, јесте велики злочин, а велики злочин над људским бићима, па макар и не био, мањкавим и растегљивим правним дефиницијама квалификован као геноцид јесте посве једнак ономе што се класификује као геноцид, јер најприје директно а онда и посљедично сурово убија људски род и оно најбоље у људским друштвима. Ма којим друштвима. И то је оно што понајвише промиче СДА-овским утјеривачима у “признавање геноцида”. Злочин против човјечанства у себи мора имати инкорпориран и злочин народоубиства, без обзира наступа ли он као посљедица лагања да Ирак посједује оружје за масовно уништење и смрти стотина хиљада, углавном младих људи у посљедичном рату због којег се такођер неће родити на стотине хиљада дјеце која би се родила да рата није било, или одлуке да, из било којег или чијег разлога, мотива или циља бездушно стријељаш више хиљада унесрећених и престрављених мушкараца из војно обезглављене и издане Сребренице. Или да си саудијски краљ који немилостиво бомбардује Јемен, а то актуелном реису-л-улеми у Сарајеву не смета да са том државом, Саудијом и са тим конкретним краљем, одржава најбољу сарадњу и са њим се сусреће док по живим костурима изгладњеле јеменске ђеце падају тоне експлозивних направа.
Из хумане перспективе, а не скучености правних дефиниција које свако тумачи и признаје како му одговара, када му одговара и ако му одговара (попут америчког признања Арменског геноцида као вида притиска на Турску због њеног тренутног савезништва са Русијом), потпуно је свеједно како ћемо, без грешке или мрље на савјести класификовати ове ужасе, ако смо свјесни да се ради, а ради се, о злочину против човјечанства. Посебно ако желимо наступати из перспективе друштва које људе учи искреној емпатији са патником и пониженим, а не друштава театралних или изнуђених ритуалних сажаљења, а ради опстанка ове или оне наказне и зле људоубилачке идеологије.
Неко ће се овоме противити тврдњом да људи у стотину година балканских ратова нису убијани од других људи ради само своје људскости, већ ради свога српства, бошњаштва, јеврејства, ради свог православља, или ислама, али сви ти приговори падају у воду када схватимо да је злочин против човјечанства управо злочин једног дијела човјечанства против другог због бестијалне идеолошке дехуманизације невиног другога, измишљањем мрачних изговора због чега тај други није имао или нема право да живи и буде третиран као и сва људска бића.
Kада је Скупштини Црне Горе недавно поднијет приједлог резолуције о геноциду над српским народом у партизанским селима Пиви и Велици 1944., злочину над више стотина углавном жена и дјеце који су са војницима Вермахта починили албански СС-овци са дијеловима муслиманских милиција, то није учињено без намјере да се укаже на то да уз геноцид пресуђен у Сребреници, балканска друштва морају памтити и никада пресуђени, али ипак чињенични геноцид над српским народом у Југославији из Другог свјетског рата. Међутим, у друштвима у којима је све свето посве обесвећено, а пијетет постао, како оруђе политичких обрачуна, тако и монета за поткусуривање разних енџио душебрижника и бескрупулозних медиокритета, нема сумње да да ћемо ускоро свједочити својеврсном “рату геноцида”.
Kоји ће се посебно манифестовати у БиХ, а након одлуке одлазећег Високог представника Валентина Инцка да криминализује негирања како свих геноцида, тако и свих ратних злочина у БиХ. Иако се ради о врло перфидној одлуци која је, након вишегодишњег намјерног и опортунистичког толерисања разноликих облика шовинистичког дивљања, донесена само да од ње не буде ништа, понашање актера бх политичке сцене већ је превазишло најгора могућа очекивања. Најприје је Бакир Изетбеговић захвалио Високом представнику јер је “скинуо хипотеку геноцида са часнијег дијела српског народа”, док је Милорад Додик Тужилаштву БиХ пријавио самога себе како би ту “хипотеку” успјешно задржао и на њој профитирао. Иако она никада није постојала, јер судови не суде народима, нити им досуђују хипотеке, нити их ови примају, нити одређују који је дио народа часнији или не, нити се они на такве прозивке одазивају, осим у мрачњачкој имагинацији манипулатора неукима којима су окружени и Изетбеговић и Додик. И који предводе континуирани удружени злочиначки подухват против човјечности. А када се скину наочале манипулације мржњом, ствари стоје сасвим другачије. Све жртве злочина против човјечанства сестре су и браћа у свом мучеништву, као што су браћа из интереса они који им не дају да почивају и претварају их у предводнике зла због којег их данас нема међу живима. Рецимо не геноциду.
Пише: Вук Бачановић за Преокрет
