Пише: Вук Бачановић
У посљедње вријеме у Босни и Херцеговини појављује се, помало стидљиво а помало агресивно, иницијатива да се подстакне национална одредница „Босанац“, и да се, у име наводно ширег, грађанског или наднационалног идентитета, потисне или бар релативизује име „Бошњак“. Око те идеје су се окупили и извјесни интелектуалци, који тврде да је „Бошњак“ тобожњи Калајев пројекат, да је термин компромитован, сувише „етнички“ или „религиозан“, те да би „Босанац“ био природни израз за све који живе у Босни и Херцеговини, па чак и као замјена за постојеће национално име.
Симболичка самоиронија ове иницијативе огледа се и у чињеници да су се њени носиоци – предсједник академик проф. др Суад Куртћехајћ, потпредсједници Мирсад Чаушевић и проф. др Златко Хаџидедић, академици Ибрахим Жуђеловић, Асим Курјак, др Есад Бајтал, Ахмед Боснић, Градимир Гојер, затим проф. др Шехерзада Џафић, др Мевлудин Тановић, мр Милан Јовичић, дипл. инг. ел., Недџад Хоџић, дипл. инг. ел., некадашњи хрватски саборник, и генерални секретар Нешад Аликадић – окупили баш 25. новембра у сарајевском Хотелу „Холидеј ин“, на дан ЗАВНОБиХ-а, да усрдно раде на томе како би се етничко име Бошњак коначно релативизовало у корист општег „Босанца“. Парадокс је утолико раскошнији што се ради о истој оној сали у којој је 9. јануара 1992. проглашена Република Српска, а 27. септембра 1993. одржан Бошњачки сабор на којем је реафирмисано етничко име Бошњак за босанске муслимане.
Проблем са овим концептом није у самом термину „Босанац“ – који свакако може имати смисла као регионална одредница која је у прошлости била еквивалентна одредници Бошњак у њеном завичајном поимању – него у претпоставци да је назив „Бошњак“ историјски вјештачки и сувишан, па би га стога требало замјенити. Семантички, „Бошњак“ је скраћена и фонетски економичнија варијанта архаичнијег појма који је раније носио облик „Бошњанин“: човјек из Босне без обзира на средњовјековну или османску премодерну етноконфесионалну припадност, док је „Босанац“ такође дериват од Босна, али на новији, једноставнији начин: основа Босан- + суфикс -ац и семантички значи и значило је исто што и „Бошњак“ и „Бошњанин“ на основном нивоу: становник Босне.
Управо ту настаје неспоразум, јер се занемарује читава историјска слојевитост и континуитет одреднице „Бошњак“. А ево зашто је теза о њеној наводној „неаутентичности“ историографски неодржива и зашто је иницијатива за истискивање тог имена, у најмању руку, потпуно сувишна.
Тврдња коју износе учесници поменутог скупа да је одредница „Бошњак“ искључиво „калајевски пројекат“ — у смислу да претходно није постојала — историографски је неодржива. Бењамин Калај јесте покушао да ту одредницу претвори у темељ модерног, грађанског идентитета у складу с потребама аустроугарске управе, али је сама ријеч „Бошњак“ постојала много раније, као дио низа предмодерних балканских самоодредница.У османском периоду она је прије свега функционисала као есхатолошко-конфесионални идентитет унутар вишег слоја босанско-муслиманског друштва — прије свега беговске аристократије — и означавала је муслимана-Османлију у ужем смислу из Босанског ејалета. Насупрот томе, шире градско и сеоско муслиманско становништво у свакодневном говору много чешће се идентификовало термином „Турчин“, који је у народном језику имао конфесионално значење и означавао једноставно „муслимана“.
У том контексту треба нагласити и сљедеће: сваки појединац који је у процесу исламизације прелазио у муслиманску заједницу, истовремено је улазио и у османски културно-административни оквир, што значи да је постајао и Бошњак (у ужем, ејалетском смислу) и Турчин (у ширем, конфeсионалном народном језику). Другим ријечима, процес исламизације је у Босни готово увијек био истовремено и процес османизације, при чему су се оба идентитета – институционални (Бошњак) и народно-конфесионални (Турчин) — преклапала и у пракси функционисала као двије равни исте припадности.
Међутим, да ли се из наведеног може извући закључак који се често среће у политичкој реторици површних бошњачких националиста и пропагандиста, а по којем су, прије свега српски, а затим и хрватски идентитет „увезени“ у Босну и Херцеговину тек у 19. вијеку, те да је у том периоду дошло до „србизације“, односно „кроатизације“ наводно аутентичног бошњачког хришћанског становништва? За такве тврдње, међутим, такођер не постоји потврда у релевантној историјској грађи.
Што се тиче православног становништва, тврдња о наводној деветнаестовјековној „србизацији“ коју заговарају учесници скупа из Холидеј ина такође не стоји. Бројни извори — и они настали унутар православних заједница у Босни и Хумској земљи (каснијој Херцеговини), и они страни — досљедно говоре о православним становницима као о Србима. То укључује домаће изворе, парохијске и манастирске провенијенције из крила Српске цркве, римокатоличку мисионарску грађу, хабзбуршке изворе о становништву Босне и њеном православном исељеничком становништву, путописне записе, али и османске дефтере, у којима се, још дубоко у 16. вијеку, за поједине херцеговачке дефтере користи ознака „српски“, а да не говоримо о одредницама као „српска селишта“ и „српска земља“ у истим документима. Овдје се ради о типичном премодерном идентитету, насталом из средњовјековне есхатолошке категорије: средњовјековне „нације“ широм Европе биле су у првом реду вјерске заједнице, што се у османском периоду наставило кроз формирање „сирб милета“, односно српске заједнице.
Код римокатоличког становништва ситуација је битно другачија. Њихова одредница „босански / бошњачки“ била је у највећој мјери завичајна, не и строго конфесионална или прото-национална. У пракси су се дијелили на Шокце, Буњевце, Латине, Маџаре и, Хрваћане — што је означавало католичко становништво с хрватских територија које су, у ранијим епохама, биле припојене Босанском ејалету, као саставном дијелу Османског царства у експанзији. Овдје треба додати да је фрањевачки ред његовао и посредно сјећање на дворски српско-римокатолички идентитет династије Котроманића, потом и ужи концепт Босне као римокатоличке земље, али у потпуности усвајајући изванске, дубровачке, далматинско-венецијанске и у коначници хрватске перцепције тог идентитета који ће временом постати доминантни. Овакво становништво, у свјетоназорима османске муслиманске елите, није могло бити „бошњачко“, јер је тај термин за муслиманску аристократију имао искључиво конфесионално-идентитетско значење, које они нису жељели дијелити с припадницима других вјера.
Због тога су сами босански муслимани, након аустроугарске окупације, одбацили термин Бошњак: перцепцијски, „Босна“ је у новим околностима престала бити исламски оквир, а постала понајприје хришћански, нарочито римокатолички простор Хабзбуршке царевине, па је идентитет који је раније носио снажну исламску компоненту за њих изгубио смисао. Управо зато је и пропао Калајев покушај модернизацијске „бошњакзације“ — не зато што одредница Бошњак није постојала, већ зато што се њено изворно значење није могло пренијети у секуларизовани, мултиконфесионални пројекат без губитка садржаја. Стога није никакво чудо да се бошњачки идентитет најдуже, чак до Краљевине Југославије, задржао у Новопазарском санџаку који је тек 1912. у Првом балканском рату престао бити везан за Османско царство и османско-муслимански концепт бошњаштва, поставши дио модерних српских националних држава, Србије, односно Црне Горе.
У том контексту ваља посматрати и закашњели процес модернизације идентитета током 1993. године, када је политичко руководство у Сарајеву реафирмисало одредницу Бошњак као име конститутивног народа. Тај чин није био резултат дуготрајног, спонтано израстајућег националног развоја какав је у већини европских друштава текао кроз деценије културне, образовне и институционалне консолидације, већ прије свега ратом условљена и убрзана модернизација. Умјесто мирнодопског процеса, у којем би се термин ширио кроз школство, културу и јавне институције, идентитетска трансформација одвијала се у изузетно тешким и нерегуларним условима, лишеним стабилних механизама културне продукције. Због тога је бошњачка идентификација из 1993. године истовремено и повратак историјској терминологији и њено дубоко модернизовање — процес који је, у поређењу с европским моделима из 19. вијека, био изразито изнуђен, убрзан и фрагментаран.
Према томе, одредница Бошњак је у потпуности историјски утемељена и не представља никакав модерни конструкт без пређашњег упоришта, нити артифицијелну интервенцију спољне управе, како се то понекад поједностављено тврди. Она се јавља кроз различите семантичке слојеве — од предмодерне конфесионално-есхатолошке самоодреднице муслиманске елите, преко завичајног топонимског идентитета у ранијим епохама, до модерне националне категорије афирмисане 1993. године — али у свим тим облицима представља континуитет историјске употребе. Управо због тог континуитета, који је могуће документовати у османским, дубровачким, мисионарским, путописним и другим изворима, нема никакве потребе за њеном промјеном или замјеном. Напротив, ријеч је о називу који органски повезује различите фазе колективног постојања и омогућава разумијевање бошњачког идентитета као историјског процеса, а не као ad hoc политичког изума.
Управо због свега наведеног, савремене иницијативе да се национално име Бошњак потисне у корист наводно „неутралнијег“ Босанац показују се као истовремено погрешно засноване и потпуно сувишне, будући да почивају на погрешној претпоставци да је прво име историјски сумњиво, а друго наводно природно и само по себи помиритељско. Како се види из историјске грађе, „Бошњак“ има дубок, документован континуитет, док је његов истозначник „Босанац“ постао првенствено географско-завичајна ознака.
Зато је иницијатива да се под плаштом „грађанског“ идентитета истисне име Бошњак не само историјски неоправдана, него и политички контрапродуктивна. Нације не настају одлукама комисија, конференција и округлих столова, нити се могу произвести пуким декретом или промјеном службеног појмовника. Сваки пут када је у модерној историји покушано да се идентитет „измисли“ или насилно преусмјери одозго, без органског ослонца у историјском искуству и самоперцепцији заједнице, резултат је био или потпуни неуспјех, или дубоко друштвено расуло и сукоби, који су у бошњачком корпусу већ присутни због врло тешког ратног и поратног стања и колонијалне подређености у дејтонском протекторату, а која онемогућава истинску националну еманципацију.
Управо такву тенденцију показује и данашње настојање да се једним политичко-административним потезом избрише или релативизује име Бошњак и замијени га општом одређеним „Босанцем“: умјесто истинског грађанства, производи се додатна конфузија и неповјерење, те подрива осјећај историјског континуитета. Умјесто сталних преименовања и лабораторијских пројеката националног инжењеринга, много је здравије постојећи назив испунити садржајем демократског, плуралног друштва и антиколонијалног сентимента. Управо тако, а не његовим напуштањем, име Бошњак може остати и историјски и савремени назив народа чија је судбина органски везана за Босну и све оне територије на којима живи народ који се у бошњачкој „кожи“ осјећа природно.
