Тврдоглава приврженост мога старога Вујаклијином Лексикону, чак кад у њему више није могао наћи, па отуд их негирао, милион нових појмова рођених у ери каснијој, у овом времену послије времена, дуго ме љутила. Сада у успомени не осјећам ништа осим љубави.
Српска култура имала је кроз своју сувремену повијест једну посебну врлину и способност. Кроз своје надарене, а редовито скромне појединце, поред епохалних изума, да смисли и разне корисне ствари, или побољша оне већ постојеће, како би за културу, у најширем смислу те ријечи, омогућиле да живот буде љепши и лакши. Неке су биле из свакодневног живота, нужне, везане за народно добро и здравље. А друге су биле умне и од нарочите врсте – кроз њих су људи учили и развијали се лако и без оптерећења. И вишегенерацијски, кроз покољења, од дјеце до најстаријих, стварали су се кроз вријеме темељи и обиљежја нарочите наше цивилизације, како за себе тако и за све народе овдје. Сјетимо се само на прву неких: „Павловићева“ маст, па чувени шпорет „смедеревац“, или, у овом другом, вишем смислу, најљепши и најзанимљивији формати за учење и ширење видика кроз забаву и ужитак – чаробни Политикин забавник, серије „Невен“ и „Полетарац“, школски програм Телевизије Београд. Куриозно је да су сва горња добра стварали појединци без велике славе и јавности. Штовише, нека су обликовали и усавршили људи чија су имена и појмови звучали као из легенди, из далеких измаглица прошлости (вријеме је било много растезљивије и спорије је текло). Њихови изуми и радови у које је уложен голем и сасвим конкретан труд били су редом и очит плод инвентивности и домишљатости, а оне увијек долазе нагло, да би постварене постале трајна вриједност. Ти творци по правилу су изгледа били неки скроман, радан и повучен свијет, појединци што као да су се уклањали својевољно након што би народу на ползу остављали своје практичне и умне плодове и повлачили се у скромну дискретну славу оставивши у неким случајевима своје име без памтљивог лика и без много података о себи.
Међу подухватима који су обликовали и обогатили развој, интелигенцију и опће знање посебно мјесто имао је легендарни „Вујаклија“ – Лексикон страних речи и израза, што га је саставио лексикограф Милан Вујаклија, а издала Просвета. Рјечник се примио код народа, са свих страна граница и географија гдје је живио, по вертикали друштвених слојева и кроз неколико система. Због тога, од раних дана имао је мјесто и у мојој приватној културној митологији. Нико мање познат и отуд нико више у сфери легенде није се доимао као тај човјек иза Лексикона: као неки чаробњак, као „божанство неко мање“, како је пјевао Његош, из далеких даљина прошлости, што тамо негдје у Београду и Србији, тада још нама одавде далекима, тумачи и господари ријечима, лемама и појмовима, њиховим објашњењима и коријенима. Мој стари није вјеровао ниједном појму ако га није провјерио у Вујаклији. Ако неке туђице није тамо било – није је за њега било уопће.
Издање које је до посљедњег његовог дана на овоме свијету лежало на полици у дневном боравку, било је четврто, допуњено (кроз своју хисторију Лексикон је, кажу, продат у 200.000 примјерака), и посљедње које је ушло службено и на ову страну границе. Вујаклијин Лексикон и сам је сложена метафора наших промјена кроз двадесети вијек. Прво издање објављено је 1937., у Краљевини Југославији. Друго 1954. – прихваћено и од нове државе (уз, значајну, вишеслојну лексикографову напомену спрам „редиговања термина из области марксизма-лењинизма“). Треће, у симболички набијеној 1980. години. А посљедње, ово које ће заувијек бити дијелом наше кућне библиотеке, излази у данима краја читавога нашега свијета какав смо знали и осјећали као свој – у марту 1991.
Иронија хисторије и ту се умијешала: морао сам изгледа обићи пола свијета да бих, вративши се након много времена, нашао да је Милан Вујаклија, то име као појам за само средиште националне културе, за центар дословни и метафорички – и он, како друго, човјек заправо одавде, из наших крајева, из Бухаче код Слуња.
Након много година узевши Лексикон у руке, умјесто да га по навици отворим насумице, отприлике тамо гдје би се по азбучном реду могла наћи тражена ријеч, кренуо сам листати од насловне странице. И тек тада први пут примијетио фотографију на почетку – Милан Вујаклија у униформи краљевске војске. На сто страна кренуле су мисли и импликације те фотографије. Једна, најгора: пар година само након што је Вујаклија издао свој први Лексикон као цивилизацијску оставштину нашим људима, народ његова најужег завичаја страдао је неизрециво, несхватљиво.
Разумио сам, учинило ми се, одмах након тога још један разлог зашто је мој стари инзистирао на Лексикону. Вујаклија је повезивао, везао изван реторике, жртве, мрака и патње, повезивао најљепшим – свјетлом знања, путем разумијевања што више ријечи језика којим говоримо и пишемо. Поготово кад се рјечник шири, кад се у њ уводе, као што је Вујаклија у хиљадама уводио, термином Лазе Костића – зановице – нове ријечи. То скупљено знање једнога човјека, лексикографа поријеклом с наше границе који ће повезати сав знатижељан народ у љубави према ријечима, није имало и нема цијене.
Тврдоглава приврженост мога старога том волуминозном Вујаклијином тому, чак кад у њему више није могао наћи, па отуд их негирао, милион нових појмова рођених у ери каснијој, у овом времену послије времена, посљедњих тридесет година, дуго ме љутила. Сада у успомени не осјећам ништа осим љубави. И захвалности за тај темељ, шта год послије дошло у вријеме расутости дигиталног симулакрума, гдје је све објашњено, а скоро ништа сигурно, гдје је све арбитрарно и подијељено, релативно и нетрајно као дим. Како само недостаје ондашња сигурност и поузданост Лесикона.
Зато му се враћам, све више, не само из потребе да прочитам значење неке ријечи. Него онда кад хоћу оно изнад и изван ријечи, нестало, а највредније – погубљену сигурност, сталност, заштиту.
Неће неосјетљиви разумјети ово. Али разумјели би и разумију други, ранији, они што су исто сада негдје иза времена – Борхес, Еко, Крлежа и Андрић; и они живи још, Алберто Мангел, Пол Остер, Влада Пиштало, и многа сабраћа по рјечницима, лексиконима, Лексикону, сви који припадају и осјећају потребу за једним јединим великим томом, а у њему читавој прошлости спашеној, што је у том потешком блоку папирном задржала све што је добро, честито, мудро и њежно, како само добри и вриједни тихи чаробњаци могу сабрати у цјелину. Скупити ријечи – и с њима и нас саме, кад се распаднемо. Да нас поново саставе, да се пронађемо макар листајући добри Лексикон у потрази за неком ријечју коју још не знамо. А таквих је код Вујаклије увијек.
Ђорђе Матић
Извор: П-Портал
