Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање образа Црној Гори (2. дио)

Бесједа митрополита Амфилохија изговорена на Округлом столу „Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори“, који је одржан у Никшићу 9. маја 2013. године у оквиру манифестације „Дани Светог Василија Острошког“.

„Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић, да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у ‘Новој Европи’ те године.“ Тај пројекат Мештровићев из 1924. године је у виду својеврсног фараонског маузолеја, попут оних маузолеја источњачких владара месопотамских. Митрополит Гаврило је затражио аудијенцију код краља и обавјестио га да „Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном православном епископу, него што би то било и директно гажење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића ‘пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши’. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради ‘братства и јединства’ југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали“.

 Ради изградње овог споменика су срушени остаци средњовјековног чувеног града Жрнова, и црквина која се ту налазила. „При томе је краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве како би се ‘одужио своме великом рођаку’“, то цитира митрополит Гаврило. „По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, ‘био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу’ – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а ‘инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу’, чега се он ‘строго придржавао’.

Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је ‘читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву’ као да је и нови камен узет ‘из каменолома са мјеста званог Златарица на Ивановим Коритима’. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922) а потом нарочито архитекта Николај Краснов – један од најпознатијих руских архитеката тога времена.

 Тако је по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша“, 1926) ‘облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе’, само што је ‘простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, прекоњих је крст и иницијали Владике Рада (П. П.) и два орла.’ Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је уз саслужење четири свештеника обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу 21. септембра земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и шестнаест архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15.000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине.

По свједочењу истог Душана Вуксана, митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: ‘Вама га предајем’ и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: ‘Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате’“ То је много значајно због својатања од стране државних органа и капеле и Језерског врха и црквине која је на Ловћену, која је уписана у катастру на Митрополију црногорско-приморску. Још један доказ насиља које је извршено: отета је имовина Митрополије, присвојена насилно и то без икакве одлуке о национализацији (какве су се одлуке доносиле у другим случајевима одузимања имовине), толико је био тај систем тоталитаран. „Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио.

 Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи ‘да је гроб Митрополита-пјесника Његоша велика светиња за наш народ’ тражећи да стручна комисија утврди штету и да – ‘наредите да штета буде оправљена’“. „Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништења и најмањега трага Његошеве задужбине (1969–1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена“ (Међу онима који су били против био је и знаменити Мирослав Крлежа, о Петру Лубарди да не говоримо са његовим „Сумраком Ловћена“, с биком који је стравични симбол тог свеукупног насиља извршеног и над Ловћеном и над Његошем.) – „То спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко-друштвене историје.

Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик“, уписан у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе 7. јула 1961. г. од стране Завода за заштиту споменика. Интересантан је и интервју Лидије Јовановић, жене Блажа Јовановића, који је она дала 2008. (Транскрипт дијела овог интервјуа сам такође доставио г. Ђукановићу), и из којега се види да ни ондашњи предсједник Социјалистичке Републике Црне Горе није био за рушење цркве-капеле. Он није био против маузолеја, али је сматрао да треба да се гради на неком другом мјесту. Нарочито је на њега утицао његов пријатељ Лубарда. Веома је занимљиво то што је Блажо Јовановић био против рушења цркве. Лидија каже још и то да чак када је долазио Мештровић у Боку, да није хтио да га прими Блажо Јовановић. А откуда је дошло до рушења, она неће баш отворено да каже. То је наредба била одозго, очевидно. То је кристално јасно. Постоји и сазнање, које сам ја касније чуо, да се Броз у Енглеској (куда је путовао 1952, или ’53. године) срео са Мештровићем и да је тај сусрет одиграо пресудну улогу. Послије је то ишло преко неког амбасадора  Поповића у Њујорку, који се обратио Мештровићу и онда је кренула та прича о изградњи тог маузолеја иако је и те како било отпора

Наставиће се…