Помирења данас нема без катарзе, а катарзе без детрауматизације емпатичним, једнородним, ако хоћете – загрљајем неометаним ретрауматизаторским грчем уцењивачког питања а је л’ био геноцид? Све друго је тек примирје, кратак предах од делиријума који прво гута оне који у колективном суициду одбију да заузму стране између два вида истог менталног обољења.
Вели Сушићев Тале: “Каква нам је историја, добро је па се не рађамо седи.” Док се друге земље комплексне прошлости од Шпаније до Америке некако носе са својим несмиреним демонима на путу прогреса, као да једино нас вакуум идејне инсуфицијенције, напуштањем југословенства стравично продубљен, три деценије одржава у зачараном кругу перманентне ретрауматизације, од емоционално манипулативне комеморативне реторике и демагошке приватизације патње до онеписмењених, сегрегираних културно-просветних политика. Парола Франкових фашиста Живела смрт! коју је у обрачуну са антиратним писцем Мигелом де Унамуном сковао обогаљени генерал Милан Астрај док је републиканској половини Шпанаца обећавао ампутацију од националног бића попут властитих удова, тај некрофилни парадокс (зборио је Унамуно) наказе која тражи утеху да у свему, па и својој домовини види искључиво наказу (наказности никад доста) траје као психотични образац дејтонске долине плача.
На индивидуалној равни рат у појединцу буди или најбоље или најгоре. Од избацивања из СКОЈ-а у гимназији због антидогматских погледа на уметност током сукоба на књижевној левици, преко нонконформистичког пристајања уз недефинисани сељачки устанак против геноцидне НДХ као бег из познате прохрватске породице под петокраком и српским ном де гуерром, те НОБ-а у којем су му брата заклали четници, а усташки преки суд га осудио на смрт, до коначног разлаза са партијом као републички министар трговине и бекства у емиграцију преко Италије у Швајцарску, Адил Зулфикарпашић је целог живота био човек који је доследно себе следио и сам на себе личио. Библијској појави психијатра светског гласа, др Јована Рашковића историја је доделила крст националног терапеута против друштвене патологије и безумља у суманутом времену узавреле крви свог народа од паничних и параноидних слутњи нових катастрофа и кроз подмукле омче обостраних уцена.
Како хушкање функционише
Хередитарно неоптерећен аристократским пореклом, нереваншистички настројен према одлазећем комунистичком режиму, као остварен пословни човек без амбиција за личним богаћењем несклон екстремистичким политикама афекта, искључивости и конфликта вратио се Адил-бег на вишестраначку позорницу босанског зверињака почетком деведесетих. Идеолог секуларног бошњаштва, насупрот ускогрудим митоманским бућкуришима који доминирају Балканом, просветитељски је доживљавао нацију кроз културу и културни идентитет, еманципаторски пут заосталих народа ка тековинама светске баштине. Зато је у Цириху самостално утемељио Бошњачки институт, неколико деценија најкредибилнију бошњачку културну установу и основао либерални часопис Босански погледи у којем је касније прве чланке објавио и млади Зоран Ђинђић, због чега ће се по повратку у Босну хвалити да је био једини југословенски финансијер неистомишљеничких урадака у властитим новинама. У објављеним разговорима са Милованом Ђиласом 1994, под расветом будимпештанског хотела док Босна пропада у ноћ и лудило, Зулфикарпашић износи једну сликовиту импресију:
Када смо правили скуп у Фочи, на којем је било више од стотину хиљада људи, замислио сам да то буде збор помирења. Ондје су биле српске жртве од усташке руке, рекао сам да одемо тамо, положимо вијенац и цвијеће, па онда на гробове убијених муслимана, на дрински мост, на друга места. У име ХЏ дошао је Анто Баковић, католички свећеник, да поздрави скуп. Почео је јако неугодно говорити против Срба, о убијању часних сестара, о клањима која су се догодила 1941-1943, ријеч је било о неколико часних сестара које су биле убијене у Горажду, међу неколико хиљада муслимана… Послао сам човјека који му рече да није његово да као гост вријеђа један други народ, и ја сам онда свој говор мало измијенио. И за чудо божје, тај мој говор, који је био критика и покоља над Србима и над муслиманима, штампа није забиљежила, него је забиљежила те агресивне говоре. Очигледно да су људи тражили сензацију и сукобе. Атмосфера је била таква.
У перфидној џунгли хушкачких јастребова, хадезеовског окупљања усташке емиграције и реакције српских националистичких манипулатора престрављеним народом попут горњокарловачког, сада банатског владике Никанора који је блатећи миротворце Срба и Хрвата, тих вјековних непријатеља парафразирао Алојзија Степинца, доктор Јован је својим наступима саливао страву међу избезумљеним српским светом у Хрватској. О најнеуралгичнијим тачкама српско-хрватске прошлости говорио је – исцелитељски: Јама је, у ствари, нешто што у људској фантазији има значење близине пакла. Значи, није било довољно убити те људе, него их је требало још и послати у пакао. И баш зато што је то злочин који у себи има ову додатну, монструозну мржњу с емоционалним тоновима, ми не вадимо само остатке тих жртава из јаме, него их враћамо из пакла. Ми те жртве дајемо небу. Нећемо, приликом њиховог покопа, помињати убице – усташе. Наша је обавеза да њихове кости изнесемо на сунчево свјетло. Ја ћу тражити да те кости прво буду осунчане, па тек онда покопане. Вадићемо кости из проклетих јама, из тих дубина пакла. Око тих јама градићемо росаријуме српских душа, и тиме мученичким костима дати достојно место. Сахрану давно мртвих не чинимо да бисмо ма коме вјешали кривњу на леђа. Као што неко рече: ,,Поштовање мртвих учвршћује пријатељство живих.” Дај, Боже, да то буде пријатељство Срба и Хрвата! Његова аксиолошка идеја водиља изнета у политичким мемоарима Луда земља била је безусловно служење миру како не би пала зла крв. На плану унутарсрпских страначких размирица, овај фројдовски дијагностик душе који је слободу и демократију схватао као онтолошка својства сваког појединца, а не ексклузивистичку тиранију већине, једнако се дистанцирао од Милошевићевог и Драшковићевог популизма, назирући у њима наполеонске комплексе противне демократском плурализму. Оптужбе за косовизацију Хрватске одбио је ставом да никада не би подржао оснивање српског универзитета у Книну попут албанског у Приштини јер је дезинтеграција академског живота по етничким шавовима недопустиво скрнављење науке, подвукавши тиме у Загребу да је гандијевски трибун свог народа, ничија експозитура.
Аветињске колоне мртваца
Прозревши агенде етничке сепарације и ратова за етничко чишћење територија, Крајишник из Далмације Рашковић и стари Фочак Зулфикарпашић, поучени немилим искуством предака, знали су да ће се та трговина људским месом на мало и велико одвијати првенствено преко леђа хрватских Срба и подрињских Бошњака. Стоји Адил пред Алијом и на себи осећа сав притисак опсадног менталитета бошњачке Андалузије, муслиманске сирочади историје, стоји Јован пред Туђманом опхрван подивљалим стрепњама и паником табора вечитих крајишника на историјском клизишту, релиqуиае релиqуиарум закланог народа. Обојици им, док стоје тако стешњени између чекића и наковања, пред очима надиру аветињске колоне наказа и мртваца, кошмарне слике из ратне младости: кркљање недокланих у мочварама Крке и крваве леденице са фочанске ћуприје, а за њима реке безимене сиротиње, безочно касапљене као курбан за подмиривање туђих рачуна у колонијалној прошлости. Зар су заиста непресушне, има ли том колоплету варварства краја? Док им мучна сећања прерастају у сабласне визије, њихови претворни и хладнокрвни саговорници – квислинзи без окупатора на концима лешинарске трговине од Лисабона до Берлина, од Ватикана до загребачке џамије – за то питање немају ни политичких ни људских обзира.
На примљену вест да је бошњачки врх на челу са Изетбеговићем у последњи час неразјашњено одбацио мировни план за останак БиХ у савезној држави који је на његов позив испреговарао у Београду, Зулфикарпашић је позеленео: Мени усред емисије стиже факс потписан од ГО СДА у којем се каже: ,,Ми смо против сваке идеје споразумијевања са Србима.” То је, по мом увјерењу, монструозна формулација, да човјек буде против идеје споразумијевања. Није истина да је историјски споразум марљивог лидера мале интелектуалистичке странке (чију је оснивачку скупштину Десимир Тошић назвао јединим правим демократским догађањем у мраку деведесетих) био непопуларан у бошњачкој јавности – тим поводом је забележен највећи скуп који је Требиње икада видело, где се после уже конференције заступника МБО и СДС на митингу окупило више од тридесет хиљада Бошњака, Срба и Црногораца. Иако рођен у породици градоначелника Фоче, симпатизера Хакије Хаџића и Адемаге Мешића, те зет усташког министра Анте Никшића и сам преко хрватске емигрантске штампе изашао на политичку сцену, Адил-бег је савршено без илузија прозрео агенду хрватске политике у БиХ. Поцрвенелом Алији је пред очима буквално махао великим досијеом СОА-е Салима Шабића, корифеја Исламског центра Загреб кога је овај поставио за потпредседника странке. Знао је да је једини разлог Туђманове подршке сецесији БиХ растерећење Хрватске отварањем јужног фронта преко Саве – до последњег Бошњака (по признању бившег шефа ХЏ БиХ Стјепана Кљујића да никада не би требало заборавити да су наши Муслимани одбили приједлог Пала и Београда увијен у ,,Хисторијски споразум”.) Због тога му је катил ферман и стигао од радикално-вјерске групе Хасана Ченгића и Омера Бехмена која је од изласка из затвора као Алијина сива еминенција столовала у Шабићевој агентури где је босанском миру забијен последњи ексер у ковчег.
Адиле, суштина је у томе да они нису демократи, а све остало је споредно. Враћам се на тезу да су то тоталитарне националне партије које не могу престати да буду тоталитарне. Распашће се, уништиће једни друге и свака ће се унутар себе уништавати, али се неће променити, рекао му је у Будимпешти, над рушевинама Милован Ђилас. Знао сам да не смијемо дозволити да падне крв јер је онда све готово. Има земаља гђе људи падају у несвјест када виде крв, на Балкану падају у делиријум – тако је говорио Адил-бег. Националном делиријуму не требају паметни и логични људи. Тај делиријум живи искључиво на мумлању и криковима. Никад није хајао, нити хаје, за резонанцама људске памети и припросте људске доброте. Постоји, међутим, на нашим просторима и бенигније етничко лудовање у којем има више нарцисоидности него зла. Идеологија ствара и формира рационални делиријум. То је занесењаштво које је дириговано. Шовинизми и расизми навелико се служе рационалним делиријумом, феноменолошки је сецирао ту појаву коју је Зулфикарпашић у спонтаној изјави утврдио др Рашковић, поентирајући у свом духу – Сувише се бавимо идеологијом, а премало људском суштином. Таква редукција свијести је и шовинизам.Онај који је на Милошевићево инсистирање да крајишки Срби уместо оних глупости о гандијевском маршу морају исценирати оружане инциденте, па их приписати зенгама одговорио – Ја сам хуманиста, а не терориста.
Патуљци умјесто дивова
У нашем расулу деведесетих, док је ЈНА малтене полагала оружје пред наоружаним бандама и њени официри са удбашима и партијским бирократама преко ноћи тонули у најцрњи шовинизам, арогантни малограђани сневали главом у облацима рокенрола, док се Милошевић свађао сам са собом брани ли Југославију или фантазмагорију од Велике Србије, а Алија се до подне борио за грађанску републику, а од подне за некакву панисламску концепцију – када смо на челу имали патуљке, а требали су нам дивови, они су, као једини му контрапункт, изнедрили последњу цивилизацијску шансу за своје народе – да буду демократски ковачи своје судбине, а не марва гоњена у маглу од својих ратоводстава – доказавши да се кураж не исказује само на бојишту. Часни конструктивни и хуманитарни напори југословенских миротвораца у кобном чвору Радованове психопатске бестијалности, Алијиног кетмена, а надасве Туђмановог структуралног антијугословенства, показаће се, да украдем од Крлеже, као голоруко давање шамара локомотиви која их је о концу прегазила.
Др Рашковић умро је одједном, као што се у рату умире: рату са самим собом и онима који су продали његов народ. Тако његов крај у Пријатељима мемоарски описује и Добрица Ћосић: Јован Рашковић није умро од болести, иако је имао тешке операције и био крхког здравља. Он је пресвиснуо од патње због српског страдања и грађанског рата у Хрватској. Он је умро од инфаркта у својој кући, у Скадарлији: у ствари, он је изрешетан рафалима у Шибенику, Книну, Крајини…. Јован Рашковић, лекар, српски вођа и трибун, погинуо је у хрватско-српском рату 1. августа 1992. године. У другој циришкој емиграцији, после титоиста и пред младомуслиманима Адила Зулфикарпашића има национално-историјског фатума типично бошњачког, трагедије визионарског лидера на ветрометини, изиграног и згњеченог сплеткама приземних партикуларних интереса и страних агентура, која као да је и самог Змаја од Босне одвукла у изгнаничку тмину атмејданских барака на Босфору.
Једини злочин који после нирнбершког и токијског више нигде није пресуђен, па ни најодговорнијим агентима (страних) тајних служби попут Станишића у одуговлаченом хашком процесу јесте злочин против мира. Помирења данас нема без катарзе, а катарзе без детрауматизације емпатичним, једнородним, ако хоћете – загрљајем неометаним ретрауматизаторским грчем уцењивачког питања а је л’ био геноцид? Све друго је тек примирје, кратак предах од делиријума који прво гута оне који у колективном суициду одбију да заузму стране између два вида истог менталног обољења, попут својевремено Стевана Тонтића и др Душана Кецмановића, а потом, попут сваке болести, убија оне који су се сврстали као уљудни шекспиролог Никола Кољевић, прекасно схватајући колико тај фаустовски избор стаје по ухваћену савест једног интелектуалца.
Извор: Преокрет
