Пише: Војин Грубач
Тврдња Вељка Рутовића, државног тужиоца у Врховном државном тужилаштву Црне Горе да је „Специјално државно тужилаштво (СДТ) донијело правилну и закониту одлуку с довољно јасним разлозима за одбацивање кривичне пријаве МАНС-а против бившег шефа државе Мила Ђукановића, његове сестре Ане Ђукановић и осталих за злоупотребу службеног положаја, примање мита и стварање криминалне организације током продаје бившег државног предузећа “Телеком”, јавност Црне Горе је дочекала с експлозијом гњева и ураганом незадовољства.
Јавност с гнушањем одбацује рад корумпираног тужилаштва
Јавност је огорчена, јер у овој одлуци која се образлаже „застарјевањем случаја“ види, ништа друго до стартне намјере корумпираног тужилаштва да се процес води начином да случај правно застари. Која је ужасна импликација такве одлуке, јасно је: грађани ће потпуно престати вјеровати црногорском правосудном систему, видјевши га као дио организованих криминалних структура у тој грани власти, што ће свом силом ударити по политичком систему Црне Горе и потпуно зауставити тенденцију државе ка уласку у Европску унију. Дакле, рад правосудног система директно удара на евроинтеграције а њима то очито није јасно.
Војин Грубач: „Епски сукоб“ кловнова и марионета: Кнежевића и Ивановића
Црногорска јавност размишља овако: ако је овај случај корупције, који је доказан пред судовима САД успио „застарити“ у Црној Гори, тада морају моментално бити одстрањени и процесуирани сви тужиоци који су над тим случајем радили годинама, тако што нису ништа радили. Јер, ако нису криви они који су именовани у кривичној пријави МАНС-а, тужилаштво је морало наћи кривца. Значи, потребан је брутални а не софистицирани ветинг.
Јер, како објаснити ситуацију да је државна компанија “Црногорски Телеком” продата 2005. године за 114 милиона евра “Мађар телекому”, а да је пред америчким правосуђем “Мађар телеком” у децембру 2011. морао платити казну од 95 милиона долара због оптужби да је компанија подмитила званичнике у Сјеверној Македонији и Црној Гори како би добила посао и искључила конкуренцију у области телекомуникација, гдје се у оптужбама наводи се да је Дојче телеком преко своје подружнице исплатио вишемилионски мито црногорским званичницима.
Опет, амбасада САД-а у Подгорици је 19. марта 2014. године саопштила јавности да је у афери „Телеком“ било корупције и позвала црногорске власти „да спроведу потпуну истрагу и приведу правди све који су криви у том случају“. Зар порука америчке амбасаде није била јасна? Што нису тада црногорски тужитељи аутономно кренули у истрагу овог случаја?
У априлу 2015. године црногорско тужилаштво је добило документацију о афери “Телеком” из САД. Од тада до почетка 2019. године, специјални тужиоци су објашњавали да чекају превод документације?! Нису имали преводиоца? Нико од њих не зна енглески језик? Нису могли изнајмити сертифицираног преводиоца?
Због свих тих факата, тврдња тужиоца Вељка Рутовића је од јавности јуче дочекана „на нож“, као потпуно депласирана прича за наивне, којих више нема, али и супротстављена природној логици и здравом разуму. Јавност је „експлодирала“, и то није крај приче.
Један медиј је кроз наслов: „Тужилац Врховног државног тужилаштва Рутовић затворио аферу „Телеком“, а себи отплатио стан за 18 хиљада”, у ствари сублимирао жестоку реакцију јавности са социјалних мрежа. Све се то десило послије сазнања грађана да је Рутовић „према подацима Агенције за спрјечавање корупције, од Владе добио стан од 90 квадрата по цијени од свега 18.784 еура, уз мјесечну рату од 78 еура на 20 година.
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
Други медиј је подсјетио да је тужилац Рутовић и раније имао спорне одлуке, рецимо када је одбацио кривичну пријаву против Ђукановића у случају “Коверта” гдје су постојали непобитни докази за коруптивне радње.
Ко је из тужилаштва тешко саботирао процесуирање криминалних радњи
Тај медиј је потом логично заокружио причу у вези афере Телеком с питањима тужилаштву: „Али није поента да ли је рок истекао, већ зашто је истекао. Ко је пустио вријеме да цури? Ко је био дужан да предузме мјере, а није? Ко је затварао очи док је међународна јавност откривала корупцију, а домаће институције се правиле да ништа не виде? Питања су врло логична и јасна, јер су: ”глас народа”!
Умјесто што ћути, врх ВДТ-а и СДТ-а је морао изаћи пред јавност и одмах одговорити на претходна прецизна питања, послије изношења тезе о “застарјевању случаја Телеком”. Или мисле да народ не постоји и да могу радити како хоће, без икакве комуникације са јавним мњењем? С његовим игнорисањем. Да се нису нашли у неком паралелном систему, уздигнути “међу звијездама”?
Грађани стално понављају иста логична питања: зашто се ти и садашњи процеси стално одлажу? Да ли се примјењује иста тактика као и у случају “Телекома”? Докле тако више и што ће нам такав правосудни систем уопште!?
Постоји ли објашњење од стране ВДТ-а и СДТ-а ових катастрофално негативних тенденција? Да ли могу објаснити смисао свог постојања, односно фигурисања на функцијама које су им вољом народа додијељене да раде искључиво у корист народа и државе?
Ситуација је доведена до тачке усијања, и само један позив на окупљање народа може покренути лавину која ће се тешко каналисати јер грађани виде тешку неправду: аминовање случајева тешке корупције. Гдје се види да је држава систематски уништавана кроз пљачку и правосуђе због којег су корупционари његовом вољом заувијек узели плијен. Да ће се маргиналци и посељачени ликови сутра бити прави господари Црне Горе, захваљујући милионима и милијардама које су отели владајући државом тридесет година, перспективно претварајући у мишеве и робове: власт, министре, посланике и читав народ приде.
Контролно саслушање је последњи трзај државе
Управо зато је одлука Посланичког клуба Покрета Европа сад (ПЕС) да поднесе Скупштини Црне Горе иницијативу за одржавање контролног саслушања Врховног државног тужиоца Милорада Марковића и Специјалног државног тужиоца Владимира Нововића, можда последња шанса тужилаштву да пред лицем јавности објасни свој рад (односно, нерад) и скандалозне поступке. Али и политичарима да буду или господари или слуге наслијеђеног стања.
Не само шанса у вези афере Телеком, већ још више када су у питању актуелни судски процеси гдје фигуришу оптужени високи функционери за тешки уплив организованог криминала у државне институције. Евентуално “застарјевање случајева” и у случају садашњих оптужених ће бити знак да је политички систем заувијек сахрањен, а с њим и држава.
У том случају ће се десити бунт, као закономјерност, иако се наивни и грешни повезани с тешким криминалом надају да се то неће догодити.
