Пише: Војин Грубач
Проглашавањем „персонама нон грата“: Андрије Мандића, Милана Кнежевића и Алексе Бечића, сусједна и партнерска Хрватска је донијела одлуку која је толико неразумна и исхитрена да би набоља опција била да такву одлуку повуче.
Исто тако, умјесто што у међународним односима потенцира злочин у Сребреници, што је питање које је као тема везано искључиво за српско-бошњачке односе, прикладније и корисније би било да се Хрватска позабави хрватско-бошњачким односима по узајамним болним питањима, рецимо злочина хрватских војних и паравојних јединица над Бошњацима на територији непризнате Херцег Босне, гдје је било 60 хрватских логора кроз које је прошло 25.000, углавном Бошњака.
Иако из Федерације БиХ одређени кругови упорно позивају званични Загреб да „не негирају учешће у злочиначком подухвату Херцег-Босна“, Хрватска се, иако непозвана: искључиво бави Сребреницом!?
Интересантно је да се званични Загреб уопште не бави темом злочина над припадницима ратних заробљеника никшићко-шавничке групе, брутално ликвидираних у Сплитској Лори на начин који се може срести само у грозним сликама: патолошки морбидних злочина у Јасеновцу од којих и данас застаје дах. Умјесто тога, Хрватска: „наравно“ у први план ставља затварање и нехумано одношење према хрватским грађанима у логору Морињ, гдје нико од логораша није ликвидиран и који, самим тим: нису имали злосрећну судбину многих заточенике сплитске Лори која је, да чудо буде веће: била државни затвор.
Хрватска би могла, у знак добре воље, донијети бар једну од неколико могућих Резолуција о осуди сопствених злочина, рецимо: у Јасеновцу и на цијелој територији НДХ, у непризнатој Херцег Босни над Бошњацима, у злочиначким акцијама Бљесак и Олуја над Србима, приложити дубоко извињење за брутални злочин над црногорским заточеницима у Лори, компензирати породицама тих људи обештећење и поставити спомен плочу на мјесту тога злочина. Неразумно је што се Хрватска бави свим и свачим, а не бави се сопственим гријесима из прошлости који уопште нису мали.
Политика Хрватске је изгледа, и на жалост: да се сопствени злочини из прошлости релативизују, заташкају и ставе у други или седми план. А у злочинима из прошлости, који су се десили међу другим народима: Хрватска преузима улогу арбитра, што је показала коспонзорством Резолуције о Јасеновцу која је усвојена у ГС ОУН, појављујући се као судионик случаја тамо гдје јој није било мјесто, јер се није суочила са сопственим злочинима на начин који се од ње очекује. Заташкавањем својих, а истицањем туђих злочина: Хрватска демонстрира политику која јој не служи на част и која је провидна чак и наивнима.
У контексту свега тога, боље би било да Хрватска повуче своју одлуку о санкционисању и приложи извињење Црној Гори, јер ће у противном посљедице бити природне и очите: да ће бити част свакоме ономе ко се нађе на списку особа које Хрватска званично прогласи непожељним. Није била атака на достојанство сусједне Хрватске црногорска Резолуција о Јасеновцу и логорима Дахау и Маутхаузен.
Хрватске интересе угрожава искључиво и само оно што се десило у Јасеновцу, па поновило у сплитској Лори, Бљеску, Олуји и Херцег-Босни. Али и однос Хрватске према тим случајевима, гдје се слави Бљесак и Олуја, ћути над злочинима у Херцег-Босни и сплитској Лори, декларативно осуђује злочин у Јасеновцу а уводи санкције Црној Гори због Резолуције о осуди злочина у Јасеновцу, што је скандалозно и лицемјерно!? Црна Гора жели имати коректне односе са Хрватском, али никако на начин да они буду засновани на дуплим стандардима и непојмљивим ниским страстима: већ на основама разумијевања по питању тема које оптерећује даља и ближа прошлост.
