Пише: Владимир Вучковић
Када је лифт, предвиђен за осам особа, запиштао већ након што је у њега ушло нас петоро полазника МЕМБА програма Мокрогорске, упитао сам кинеске колеге да ли је то пример како прецењују могућности и лажирају статистику. Општи смех и одговор да је лифт предвиђен за мршаве Кинезе а не крупне Балканце.
До тог тренутка већ сам осетио да се с Кинезима може говорити отворено и да ће сами причати о успореном расту, паду цена некретнина, умањеној тражњи, регионалним неједнакостима и другим актуелним економским изазовима. То ми је био елиминаторни услов – џабе вам, мислио сам пре пута, сваки монетарни и километарски успех ако сте убијени у појам и не смете или не успевате да подигнете главу.
Сада се питам нешто друго: Шангајци нису само поносни, самоуверени и аутентични, већ се код неких (а можда не одскора?) осећа и елитистички однос према странцима (а можда и људима уопште?). А код великих сила то може да оде и на лошу страну.
„Париз Оријента“ или „Њујорк на Истоку“
Отвореност чини град велеградом и Шангај лако пролази овај тест. Одавно су овде Европљани, како то обично бива, доносили и добро и зло. Данас Шангај има, у архитектонском смислу, потпуно различите четврти, као одраз различитих нација које су подизале неки део града. Вешто је све то уклопљено, са све стакленим (а ла Менхетн) небодерима, а понека стилска неусаглашеност последица је наслаганих историјских слојева, а не архитектонских лутања. Не зову га узалуд „Париз Оријента“ или „Њујорк на Истоку“. И још нешто: без патине нема шмекерлука.
На питање које су то најизраженије предрасуде Запада према Кини, професор Јан, са Донгхуа универзитета с којим Мокрогорска сарађује, рекао је да су то челична песница комунистичке партије и лош стандард и услови живота у Кини. Партија се не доводи у питање, али је људи подржавају и то има везе и с великим напретком који људи осећају у свакодневном животу (просечна плата у Шангају престиже две хиљаде америчких долара). Јан је, иначе, десет година био члан Централног конгреса и један је од првих људи који су доносили искуства из иностранства када је Кина седамдесетих година решавала да се отвори ка свету. Сјајна енергија и глава и након активне каријере.
Кина као највећа глобална индустријска сила данашњице: Запад против кинеског чуда
Није непристојно бити богат, али је непожељно истицати социјалне разлике
Кад смо већ код тога, готовина готово да не постоји и сви су, па и најстарији Шангајци, прешли на дигитална плаћања преко телефона. Дигитализација је национални императив. Једино што не сме да ти се деси у Шангају јесте испражњена батерија. Безбедност је апсолутна, људи се слободно крећу и у најситније сате, не примећују се и као да не сметају вероватно свуда постављене камере.Званична политика се не доводи у питање, а све друго – стил одевања или сексуално опредељење, на пример – није важно. У јавном простору није непристојно бити богат, али јесте непожељно истицати социјалне разлике; та граница није увек јасна, али кажу да постоји и да Кинези то осећају – један бренд је изгубио тржиште када је рекламна фотографија показала како богата госпођица излази из сиромашног таксија (појединачно их приказати није проблем, али заједно – јесте).
„Кина плус“ стратегија
Некад су се Кинези бојали глобализације, сада страхују од деглобализације, пре свега пада извоза. Говори се о „Кина плус“ стратегији, што значи да је део производње усмерен на извоз, а део на домаће тржиште (више него раније). Опада опчињеност страном робом, све више цене домаће производе уколико су одговарајућег квалитета. Доказ сазревања.
Боје се и тренда старења нације и ниског наталитета. Укидање политике једног детета није дало резултате, јер млади не желе да имају више од једног детета. И ово је блиско ономе што се свуда дешава.
Иако сам неколико пута чуо „ако је на Западу облачно, на Истоку је сунчано“, као да се тешко привикавају на отежане међународне политичке и економске односе и на стопу раста од око (за њих – само) пет одсто. Званична мантра је да се ушло у период у коме је битан „стабилан и хармоничан раст“, мада нисам сигуран у којој мери је то последица плана, а колико се (неочекивано) десило.
Зато се осећа изразити притисак усвајања нових технологија и већина компанија које смо обишли раде фантастичне ствари уз, очекивано, примену вештачке интелигенције. Власти Шангаја желе да мало преосталих традиционалних индустрија преселе далеко изван градске зоне, како због заштите животне средине, тако и због форсирања амбијента иновативног града и светског high-tech лидера. Посредничка државна инфраструктура (пословни инкубатори, развојни центри, индустријске зоне и слично) изузетно је развијена.
Економски изгледи у 2024: Кина, Трамп и следећи „црни лабуд“
Готово бешумни саобраћај лепо употпуњује ову слику – више од половине возила на улицама су електрични аутомобили (они су и јефтинији од традиционалних, захваљујући обимним субвенцијама, али и конкуренцији), а готово је невероватно да аутомобили домаће производње углавном изгледају атрактивније од западних гиганата. И генерално: кинески производи које ми у Србији видимо не одражавају ни приближно квалитет или дизајн производа на шангајском тржишту.
„Демократија је лепа, али није корисна“
Каже професор Јан: „Демократија је лепа, али није корисна.“ Иако Кина има више политичких странака (нисам знао, признајем) и сами кажу да су то више интересне групе грађана, окупљене око неке специфичне карактеристике (потомци емиграната, на пример) и да правих политичких разлика или борбе, не дај боже, нема. Историјски гледано, огромна и разједињена држава тражила је од цара да обезбеди мир и напредак. Данас то значи културу колективизма, слоге („хармонија је важнија од истине“) и централног ауторитета. Искрено веровање у то да политичке размирице расипају енергију.
Изузимајући политичка питања, одлучивање је у доброј мери децентрализовано, пошто провинције и градови имају финансијску и другу аутономију. Струка мора да се пита (образовање се изузетно цени), а тржиште да ради – без тога сигурно не би било оваквог напретка и структурних промена у последњих 45 година; држава и планска привреда то не би знали, ни умели.
Као што неки преиспитују и сумњају у све што долази са Запада, тако ће многи сумњичаво вртети главом на источну причу. Да ли је баш све тако и да ли смеју да кажу оно што стварно мисле? Баш због тога што папир и уши трпе све, моје ишчекивање пре пута у Шангај било је да осетим – људе. Из прве руке: жути људи пиће воду с многих европских река, не само с Мораве.
Извор: Радар
