Ратоборним залагањем против рата који се дешава другима и који је фактички незаустављив таквим насумичним ангажманом, стварају се, можда, услови за неки рат који се може десити нама. Како? Тако што се поларизацијом, уместо питања суживота и опстанка, уводе принуде на опредељвање које су основни узрок сваког могућег сукоба. Мир није довољно уметнички, глумачки, напросто гласно пожелети са неке позорнице
С Владимиром Табашевићем, једним од тек неколицине писаца који су НИН-ову награду добили прије своје тридесет и пете, разговарамо о његовом рецентном раду у театру, као и позицији његове прозе у регионалним оквирима те будућим плановима.
Прије неколико недјеља у Београдском драмском позоришту одржана је премијера „Идиота“ постављеног по истоименом роману Достојевског, а у Вашој драматизацији. Много се занимљивих тема отвара са овим конкретним предлошком: од „културе укидања“ поводом рата у Украјини до неких дубљих и универзалнијих порука самог текста. Како је текао процес драматизације и да ли сте задовољни коначним резултатом?
На срећу, никад нисам потпуно задовољан коначним резултатом свог рада. Сам креативни процес и рад – на литерарном тексту као и на (пост)драмском тексту – може ме испунити у тренутку док сам њиме заокупљен, док сам „у њему“, али коначни резултати и евентуални учинци тог процеса код мене производе неку нову фрустрацију која ме тера у неки нови процес. И тако укруг. Нисам задовољан оним што сам написао, парадоксално, из чистог задовољства које ми се дешава у писању. Чудна околност. Увек ми се чини да тек треба да напишем нешто чиме ћу бити (до краја) задовољан, и зато пишем – тежећи за тим (немогућим) крајњим задовољством. Финални текст који напишем као предложак за позоришну игру, у својој изведби, фрустрира ме битно другачије него што то чини неки мој завршени литерарни текст. У случају позоришног извођења оног написаног, значење мојих речи у потпуности зависи од емоције коју глумци унесу у то како их изговарају, а те емоције зависе од тога шта редитељ – речима које изговара глумцима у току рада и припрема – буди код њих, какве им „неопходне илузије“ усађује у главу да би они „дали све оно најбоље глумачко од себе“ и да би се тај максимум чуо у речима које изговарају на сцени, речима за које сам некад веровао да су само моје, а које су некад, можда, то и биле. То је редитељстки таленат који се испољава само због једне ствари: да би публика уживала, и то – свако у тој публици за себе самог, у ономе за шта је само он (не)способан. Редитељ је суверени владар перформативне димензије језика, и то никако не могу да му опростим. У извесном смислу, класичан писац је „идиот“ постдрамског театра. Искуство таквог рада и таквих учинака, дакле, драгоцено је. Оно ми враћа ону снагу изазвану пркосом и осећајем лишености онога што сматрам најдрагоценијим – снагу да се вратим писаној речи.
Једна од „стајаћих тема“ наше публицистике су регионалне културне везе. Само два-три дана после премијере вашег „Идиота“, сарајевско Народно позориште поставило је своју верзију истог романа. У бизарној полемици са амбасадом Руске Федерације у БиХ, из овог позоришта су поручили да је данас кукавички постављати Достојевског без експлицитног потенцирања рата у Украјини. Како гледате на тај став, осјећате ли се као кукавица?
Добро су ми познати и још више одурни сви ти селективни пацифизми праћени хистеријом и разним активистичким напраситостима које се наводно тичу универзалних вредности човечанства, које су подржане системом мишљења и квази-уметничког деловања које је аполитично све док однекуд не шушне неки долар. Тад се увек јасно (и ангажовано!) заузимају унапред познате и „праве стране“. Неопходно је бити изричит: сваки рат је ужасан; међутим, истовремено, важно је знати да је сваки рат неминовност која најтрагичније сналази оне који су најмање допринели томе да се он деси. То је парадокс који је важан аспект сваке ратне трагедије. Војници сваке зараћене стране увек су ми ближи срцу него мирољупци било које од страна, при том – презирем рат, и свака могућност да се он деси најмање зависи од мојих жеља за које ми срце налаже да верујем да су лепе. О рату је лако разговарати из перспективе размене мишљења о учинцима писаних и изговрених речи, а неупоредиво теже је на својој кожи подносити учинке тишине која је проткана звуком детонације, рафала или гусенице неког тенка. Једино етички неприхватљивије и иритантније од личне „уметничке“ забаве у доба туђег ратног страдања, јесте иста та забава прожета лажном свешћу о томе да је могуће зауставити разбукталост рата, тако што ће се са позорнице на којој се проводимо, агитовати у прилог некаквог мира. Речи изговорене са тог места немају другу моћ осим да лишавају кривице оне који би да се забављају, али који за себе због разних присила морају да верују да су они ти чије глумљене речи имају моћ да заустављају ратове. Чудесно, међутим, још је и то што такви, најчешће, у својим речима не виде једну другу потенцију: ону да се таквим ратоборним залагањем против рата који се дешава другима и који је фактички незаустављив таквим насумичним ангажманом, стварају, можда, услови за неки рат који се може десити нама. Како? Тако што поларизују, тако што уместо питања суживота и опстанка, уводе принуде на опредељвање које су основни узрок сваког могућег сукоба. Мир није довољно уметнички, глумачки, напросто гласно пожелети са неке позорнице. Мир је узгредна последица вишедеценијске, континуиране психо-физичке спремности на оно најгоре у нама. „Јаросна равнодушност“ према животу нам чува главу у ситуацијама опасности по живот. На светску позорницу ступио је хипертрофисан глумачки его који доказе о моћима свог талента, нажалост, не проналази више у аплаузима задовољне публике.
Замислимо како глумац изговора следећи текст: „Осећам ужасну и нејасну потребу да се сврстам на страну невиних жртава, али не знам одакле ми она, чиме је та потреба у мени подстакнута. Можда је у питању само страх да ћу бити сам, да нико неће бити на мојој страни, онда када и ја будем нечија невина жртва? Да ли се нечије страдање само умножава онда кад ја нападно почнем да саосећам, из страха, из оног најнижег облика љубави – самилости? Да ли је од помоћи икоме таква моја саосећајност, изазвана поривом да пред самим собом будем ‘бољи човек’, служећи се туђим страдањем?“. Такав текст је могуће да изговори неки кнез Мишкин данашњице, ако би имао свест о учинцима својих патаолошких саосећајности.
Антихристовски саосећајан и емпатичан био је управо он. То је оно најопасније и највредније сазнање које можемо стећи читањем „Идиота“. Ако нам је, уопште, до Достојевског, а не до тривијалне политизације тог дела, која ласка нашем егу, обмањујући нас да нисмо кукавице какве се плашимо да, у ствари, јесмо.
На трагу тзв. регионалних тема, добитник сте регионалне награде „Мирко Ковач“. Ипак, колико ми је познато, Ваших књига нема у бх, црногорским или хрватским издањима, за разлику од неких других аутора ваше генерације, објективно чак и мање остварених. Шта мислите зашто је то тако?
То игнорисање је толико упадљиво и индикативно, да ми, заправо, негде ласка. Разлози због којих је моја књижевност неинтересантна за обљављивање у тзв. региону, најмање леже у мојој књижевности, а понајвише у томе што издавачи стрепе да ћу у свом паралитерарном ангажману имати своје мишљење, оно које одступа од унапред задатих и подразумеваних „тачних“ одговора. И у праву су, и треба да стрепе.
Свестран сте умјетник, али ипак сте у широј јавности највише препознати као прозни писац. Већ неколико година нема Вашег новог романа или дуже прозе, а раније сте навикли публику на чешћу фреквенцију нових наслова. Радите ли на неком новом роману, новели или чак можда књизи прича?
Радим интензивно, да. Али не знам, истина, радим ли и на објављивању.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
