treba da poštujemo ljudske darove i različitost tih darova i aktivno ih podržavamo, treba da budemo zainteresovani i odgovorni za druge. Takođe, imaćemo prijatelje prema kojima ćemo svakako imati odnos drugačiji nego prema onima koje smatramo samo poznanicima, imaćemo omiljene saradnike i saborce, imaćemo decu, supružnike, rođake, prema kojima imamo posebnu odgovornost
U asketskoj literaturi često možemo da pročitamo kako prema svim ljudima treba da se odnosimo isto, bez pristrasnosti. To na prvi pogled može da zbuni, jer deluje kao da negira ljudsku različitost, različitost ličnosti i darova i da zapravo promoviše ravnodušnost. Naravno da i ovakva izvitoperenja mogu biti ishod pogrešno shvaćenih saveta ove vrste, ali ovde se pre ima na umu upravo odsustvo pristrasnosti, dakle maksimalno moguće oslobađanje od strastvenosti, uloge i dejstva strasti u ljudskim odnosima i neka vrsta shvatanja da su naši kriterijumi često pogrešni.
Prirodno je da prema nekim ljudima osećamo više simpatije nego za druge, sa nekima delimo ideje, vrednosti i interesovanja, u nekima prepoznajemo svoje želje, slutnje i traganja, ili se sa nekima prosto lakše razumemo. Ali, s druge strane, u našim odnosima sa ljudima veliku ulogu igraju razni oblici strastvenosti, pod kojima ne podrazumevamo samo one erotske prirode, nego i stereotipe, predrasude, navike, inerciju, igre moći, želju sa dominacijom i kontrolom nad drugim, ono što mi u njih, zbog nekih svojih unutrašnjih potreba, učitavamo, što na njih projektujemo.
Strastven odnos je uvek u osnovi stvar pasivnosti ili bolje rečeno podložnosti, gde našim sudovima pa i osećanjima kao da rukovodi neko drugi ili nešto drugo, najčešće ono čega ni sami nismo svesni. Kao da nam ne treba taj čovek pored nas, nego ono što mi projektujemo u njega, što vidimo u njemu, što verujemo i što bismo voleli da je on. A onda često slede razočarenja kad se neko ne uklopi u to sliku, pa osećamo kao da nas je razočarao ili čak izdao.
Uz nepomenu da su saveti iz asketske literature uglavnom namenjeni monasima, koji imaju specifičnu dinamiku života i međusobnih odnosa, savet o nepristrasnosti itekako može da bude primenljiv i u životu mirjana, uz određene specifičnosti, naravno. On najpre podrazumeva aktivan pristup celini nečijeg bića, sposobnost da prihvatimo drugog kakav jeste, sa što manje učitavanja onoga što bismo mi voleli da bude ili za štaga optužujemo da jeste, ukoliko smatramo da nas nečim ugrožava. Dakle, mi smo spremni da prihvatimo drugog takvog kakav je, bez obzira na to šta bismo voleli ili ne bismo voleli kod njega, bez obzira da li nam je simpatičan ili ne.
Drugo, i još važnije, sledeći ovakve poglede, mi ne stavljamo sebe u centar sveta i odnosa i ne smatramo sebe kriterujumom istinitosti kad su u pitanju ljudske vrline i mane, ovakve ili onake osobine i sklonosti. Ukratko, nepristrasnim odnosom prema ljudima vežbamo se da se ne stavljamo u poziciju sudije i shvatamo da su naša iskustva i znanja ograničena, kao i sposobnost da razumemo i doživimo drugog čoveka. Učimo se da poštujemo autonomnost i složenost drugog ljudskog bića, njegovo jedinstveno iskustvo života i stvarnosti, i da taj drugi nije tu zbog nas i naših potreba, nego je božije stvorenje kao i mi. Pristrasnost uvek podrazumeva da smo mi ti koji procenjujemo, da druge stavljamo u fioke, da verujemo da su naši kriterujumi nužno ispravni, da mi nekome činimo uslugu i čast što smo ljubazni prema njemu, što smo mu u nečemu pomogli. U tom smislu, pristrasnost nije aktivna, nego pasivna pozicija, koja ljudske odnose stavlja u domen automatizma, mehanike, navika, vladanja i povlađivanja.
S druge strane, treba da poštujemo ljudske darove i različitost tih darova i aktivno ih podržavamo, treba da budemo zainteresovani i odgovorni za druge. Takođe, imaćemo prijatelje prema kojima ćemo svakako imati odnos drugačiji nego prema onima koje smatramo samo poznanicima, imaćemo omiljene saradnike i saborce, imaćemo decu, supružnike, rođake, prema kojima imamo posebnu odgovornost.
Imaćemo, najzad, one koji nas nadahnjuju i mi nadahnjujemo njih, a to je najlepša stvar na svetu. Imaćemo ljubav prema konkretnim osobama, partnerima, deci, prijateljima, učiteljima. U tom smislu, askeza nepristrasnosti, kao i svaka druga, pored samoograničavanja i samoposmatranja podrazumeva i otvorenost da primimo ono što možemo od drugih i kroz druge, i da im takođe nešto damo. Jer i Bog daruje kroz ljude, a ljudi su stvoreni po njegovom liku, pa i oni makar potencijalno imaju nešto od njegovih moći, kojima mogu da osvetle put i život svojim bližnjima.
Ali kad osetimo da prema drugome gajimo nešto iza čega se krije naša želja da ga na neki način podvlastimo, potčinimo, a sebe uzdignemo, odstupimo od takvog ponašanja i pogledajmo u sebe, zbog čega to činimo. Ako ništa drugo, onda će biti manje razočarenja u druge, pa i samoga sebe, što lako vodi ka učmalosti i depresiji. Ako se stalno razočaravamo u druge, to samo znači da sebe stavljamo u centar, a to je veoma pogrešno. Jer centar našeg života treba da bude onaj čijem liku težimo, čije smo ikone po blagodati, koji delatno i tajanstveno predstavlja ono što bismo mi mogli i što bi trebalo da budemo. Brusiti se ka i prema tom liku, to je smisao svih naših podviga, naše askeze, sve naše borbe u ovom svetu, koja do kraja ne prestaje. A stalno razočaravanje u ljude, osuđivanje i samoisticanje svakako nije put ka tome.
Jer ko se stalno razočarava, znači da je sklon začaravanju, obmani, samoobmani i idolatriji, a dobro je biti trezven. Trezvem čovek pre svega zna sopstvena ograničenja i kroz njih razumeva ograničenja drugih. Trezven čovek ne projektuje svoje umišljeno ja i svoje strasti na čitav svet i na druge, već se trudi da na sve gleda čistim pogledom, što je moguće otvorenije i direktnije. Trezven čovek ne gleda u samostvorenu iluziju nego u stvarnost i ljude onakvi kakvi su, ali imajući u vidu kakvi bi mogli da budu, u svetlu božanske ljubavi. Trezven čovek je onaj koji sebi dopušta da bude opijen samo ovom ljubavlju, i ničim ovozemaljskim, svetskim, makar se to krilo i pod svetim imenom ljubavi. Obmana, iluzija i vlastoljublje nisu njegov izbor. On ne gleda u zastor i igru senki, nego u istinitu relanost, koja to nije i ne može da bude ako nema one svetlosti koja probija kroz nju, i čini je zaista istinitom – i zaista realnošću.
dr Vladimir Kolarić
Izvor: Patmos
