Традиционални политички модели културу нису препознавали као важан сегмент своје државне доктрине и инструмент у остваривању сопствених интереса, већ и због тога што култура све до средине прошлог века и није била перципирана као посебна друштвена област, подложна институционалној регулацији, односно као оперативни део друштвеног и државно-политичког система. Такође, културне политике описане и развијане као практичне политике дистанциране од политичког процеса у општем смислу, избегавале су сопствену идентификацију са појмовима и праксама државног и националног интереса, истичући своју универзалност, конкретност и неку врсту идеолошко-политичке неутралности. Криза либерално-демократског поретка у форми која је отемељена на политичком Западу после Другог светског рата, указала је на неспорну идејно-вредносну и институционално-системску повезаност, чак зависност доминантних модела културне политике у односу са владајућим идеолошким или метаидеолошким моделом.
Како смо више пута истакли, без обзира на процесе који су истицали разноликост, међународну сарадњу и умрежавање и међународне институције и организације, као и транскултуралност као позитивно вреднован модел са становишта развојног процеса Европске Уније, као модела за развојне и интегративне процесе на глобалном нивоу, никада ни декларативно ни у пракси није оспорен државно-национални контекст формирања културне политике, односно чињеница да њу формулишу и спроводе најпре легитимни органи власти у свакој земљи.
У међувремену је порастао значај културе у рецепцији политичких процеса, и схваћено је културно порекло појмова идентитета и нације као пре свега културне заједнице, порасла је свест о значају културе за укупну међународну сарадњу држава и дипломатију, али и као основног аспекта такозване меке моћи, са тенденцијом да се целовита државна стратегија доминантно одреди и разуме из перспективе појма и пракси стратешке културе.
Нације су „по западном моделу националног идентитета схваћене као заједнице културе, чије су припаднике ујединили, ако не и хомогенизовали, заједничка историјска сећања, митови, симболи и традиције“ (Смит 2010: 25), па нацију можемо одредити као „именовану људску популацију са заједничком историјском територијом, заједничким митовима и историјским сећањима, заједничком масовном, јавном културом, заједничком економијом и заједничким правима и дужностима свих припадника“ (Исто, 30). У том смислу она има карактер својеврсне „колективне личности“ (Исто, 34), односно посебног, јединственог и појединачног субјекта у међународним односима, одређеног њеном особеном културом.
Нацију истовремено можемо посматрати као идеју и као праксу, односно као идеологију и као политички систем, и оне постоје како у политичком (институционалном) смислу и у културном, кроз „представе и установе кроз које се успоставља и одржава“ (Шнапер 1996: 15). Као политичка јединица, нација се „дефинише својом суверенешћу која се врши унутра, како би се интегрисале популације које обухвата, а споља, да би се потврдила као историјски субјект у светском поретку заснованом на постојању и односима између нација као политичких јединица“, уз тежњу да „популације интегрише у једну заједницу грађана, чије постојање озакоњује деловање унутар државе и изван ње“ (Исто, 33), при чему држава на неки начин представља „оруђе нације“ (Исто, 48), и на унутрашњем и на спољашњем смислу.
За културну политику је важно да оквир националне државе подразумева у неку руку и јединицу „јавне сфере“ подложне практичном уређивању са становишта јавних политика, и она подразумева виђење „јавног добра као места трансценденције партикуларности“ (Исто, 155), али не, наравно, и њеног укидања. Превазилажење партикуларности, као „посебних корена“, политичким, односно јавним друштвом и апстрактним, безличним установама, „не подразумева потискивање тих корена“, у смислу у ком грађански идентитет националне државе не брише друге облике колективних идентитета (Исто, 190).
Без обзира на поодмакле процесе међународних интеграција и десуверенизације, и даље важи да је „од свих облика колективног идентитета данас заједничким људским бићима, национални идентитет можда најбитнији и најобухватнији“ и да „раст космополитизма не доводи по себи до опадања национализма, а успон регионалних културних подручја нема за последицу мањи утицај националног идентитета“ (Смит 2010: 223, 269).
Без обзира на оспоравања попут оног да се „национална држава полако али сигурно своди на фикцију о етносу као последњем културном ресурсу над којим може потпуно да влада“ (Ападурај 2008: 34) и да „дугорочно гледано, национална држава може да постане другоразредни актер, јер се полако бришу границе и миграције доводе до нових, хибридних културних образаца“ (Абелес 2014: 27), чиме је отпочело „раздобље постсуверене државе“, која националну државу као носећег међународног институционалног и идетитетског субјекта доводи у питање у име „нових облика мултилатералне и глобалне политике“ и „нових, транслокалних форми солидарности“ (Исто, 129, 131), морамо имати у виду да у пракси, а посебно са све јачим суверенистичким тенденцијама широм света, држава и даље подразумева примарну јединицу јавне сфере са инститиционалним и културно-идентитетским обележјима, која остаје основно поприште и предмет интересовања културне политике. Може се рећи да глобализацијски и миграциони токови, глобална економска нестабилност и енергетска криза националном идентитету придају и функцију реактивности у кључу Кастелсовог термина „идентитет отпора“, који изграђују они који осећају да се налазе у подређeном положају (Castells 2002: 16). Ово је посебно важно имајући у виду се већ иденитетет као такав „у савременом друштву готово пoистовећује са отпором према политици насилне политичко-културне идентификације“ (Василијевић и Судзиловски 2017: 125), као и унификације. На тај начин, „национална држава и поред свих глобалистичких најава о њеном крају и те како опстаје, па чак и најављује свој велики повратак“ (Симеуновић 2017: 794).
Без улажења у проблематизацију и историјат појма националног интереса, овде ћемо га одредити у „мекој“ варијанти као тежњу сваке појединачне државе да очува своју самосталност (суверенитет), безбедност и услове за развој, који не мора обавезно бити супротстављен тежњама других држава и који може бити подлажан стварању међудржавних савеза и бити отворен за широку међународну сарадњу. У основи, национални интерес можемо одредити као „платформу на којој се граде и спроводе спољне политике држава, односно национални интерес представља оно што одређена држава жели да постигне или сачува у односу на друге државе“ (Липовац и Димитријевић 2015: 88).
Национални интерес, који ћемо овде, у складу са понуђеним одређењима нације, користити у синонимном значењу са појмом државног интереса, мора да подразумева одређен концепт, мање или више експлицитно формулисан и институционално верификован, који би морао да буде релативно широко прихваћен унутар саме државе, без обзира на њену политичку, идеолошку и сваковрсну идентитетску плуралност или партикуларне интересе појединаца и група, као и могућност спроводљивости у постојећим облицима међународних односа. Такав интерес може бити краткорочан и дугорочан, односно, с једне стране, објективан или нужан, у смислу релативно постојаних интереса који проистичу из географских, демографских, историјских или геолошких (ресурсних) фактора и, с друге стране, субјективан или променљив, који зависи од владајуће елите, идеологије, социјалних и идентитетских фактора који подразумевају могућност променљивости. Национални интерес не мора да подразумева само израз тежњи и пројекција владајуће елите, односно владара, већ и „оно што грађани, након одговарајућег размишљања, кажу да јесте“ (Нај 2004: 200), односно он може бити „смештен у један шири демократски политички процес“, кроз „широку и јавну политичку дебату“, која истиче „легитимитет јавног мнења“ (Стојановић 151), као кључни фактор одређивања и верификације националног интереса. Треба такође имати на уму да у ери глобализације националном интересу конкуришу итекако моћни и понекад конкурентски позиционирани интереси мегакорпорација, интересних група и лобија, међународних организација, па чак и глобалних медија.
Из тога је јасно да „национални интереси нису апсолутне категорије, као и да нису универзални, односно исти за све државе“, док „пројекција националних интереса држава зависи од више фактора“ (Липовац и Димитријевић 2015: 89). Тако национални интерес, што је овде посебно битно, не може бити одређиван произвољно, већ мора почивати на одређеним историјским и културним факторима, односно историјски генерисаним идејно-вредносним категоријама, на заједничком памћењу и идентитетским формама самоодређења и саморазумевања. Значај културе за разумевање и за праксу одређивања и спровођења националног интереса, посебно је видљив у појмовима „меке моћи“ и стратешке културе, које у неку руку потискују „егоистички“ и „агресивни“ појам националног интереса, који баштини традицију „државног разлога“ , у смеру „мекшег“ одређења пракси и облика којима државе одређују своју позицију у међународним односима. Ово је у складу са новијим приступима у теорији међународних односа усмерених ка стратешко-културолошким анализама, а које полазе од става да „традиционални рационалистичко-материјалистички теоријски модели стратешког одлучивања прикривају културне разлике између држава“ (Bloomfield 2012: 437), као и са применом метода сложеног и стратешког мишљења у политичким анализама, као синтезе теорије и праксе, које претпостављају „концептуално, системско, усмерено и ка новим могућностима отворено мишљење, које води ка откривању нових организационих стратегија“ (Алексеева 2012: 133).
Такође, ова произвољност не избегава се само узимањем у обзир културне традиције и идентитета при одређивању националног интереса, већ и адекватних и поузданих сазнања о реалном стању културе и друштва одређене земље, као и жељама, намерама, потребама њених грађана, у чему културна политика може имати значајну улогу.
Овај „заокрет“ ка стратешкој култури у неку руку сведочи о промени улоге културне политике у општој државној политици и политичком систему, који се од нагласка на социјалној функцији (доступност, социјална равнотежа), преко економске (развојна улога културе) премешта на безбедносну функцију културе и културне политике.
Културна политика свакако не може бити независна од општих праваца развоја постављених одређеним виђењима националног интереса, и свакако му може доприносити својим напорима у смеру хомогенизације, интеграције грађана једне земље и напорима повезаним са њеном адекватном саморепрезантацијом и репрезентацијом у међународном контексту. Ако у одређивању националног интереса полазимо од вредности, културна политика је ту пре свега као поље регулисања идејно-вредносних компоненти друштвеног и институционалног система, док ако у његовом одређивању полазимо од циљева, културна политика као практична политика усмерана ка достизању мерљивих резултата и конкретних решења за конкретне развојне проблеме, поново може бити од значајне користи.
Јавни интерес, онако како је овде виђен, не би требало да буде супротстављен националном интересу и може, поред безбедности и економског развоја, бити схваћен као један од сегмената, односно један од три главна правца које држава следи у одређивању националног интереса. За јавни интерес у култури могло би се рећи да има повлашћено место у разматрању односа између јавног и националног интереса, односно њиховог могућег кооптирања и интеграције, с обзиром на улогу културе у идентитетским политикама и политикама меке моћи и стратешке културе, које све више постају алтернатива класичном схватању националног интереса.
Овај однос се, наравно, може проблематизовати, с обзиром на практични и конкретни фокус јавних политика, али већ смо указали како ни оне не могу бити независне како од темељних идејно-вредносних категорија једног друштва, тако ни од општег политичко-идеолошког контекста. И јавни и национални интерес нису по себи дати, него представљају конструкте, никако не произвољне и артбитрарне, који су разрађени и верификовани од стране легитимних органа власти једне државе, и у интересу државе и њених грађана је да ови концепти буду максимално усаглашени, а нипошто непомирљиво сукобљени. Важно је поменути и потенцијал облика заступања јавног интереса да коригују облике заступања националног интереса уколико би се они у превеликој мери апатраховали од потреба и могућности реалне заједнице, као и националног интереса да понуди фокус и интрегративност често партикуларизованим и технификованим приступима очувању јавног интереса. У основи, и јавни и национални интерес у пракси се изражавају у циљевима постављеним у документима јавне политике, које држава усваја, с тим да се поставља питање нивоа артикулисаности, експликативности и усмерености националног интереса прокламованог од стране државе и нивоа његове системске и планске разраде унутар институционалног система.
(…)
Национални интерес у култури свакако подразумева очување и афирмацију вредности материјалног и нематеријалног културног наслеђа, очување и развој културног система, максимално остварљиву културну интеграцију на државном нивоу уз очување богатства разноликости, као и допринос очувању јединства културног простора. Национални интерес, укратко, подразумева снажну и динамичну културу, која представља израз, извор и генератор културне самосвести и општег друштвеног развоја, њену што већу и ефикаснију међународну репрезентацију и њену снажну улогу у очувању културне самосвести припадника нашег народа, где год они живели, уз постојање ефикасног и одрживог културног система.
Јавни интерес у односу према националном, при чему их принципијелно не би требало раздвајати, обезбеђује конкретност и мерљивост усредређивања на јасне и остварљиве циљеве, дајући једну „мекшу“ перспективу „одоздо“, у којој циљеви проистичу из саме друштвене динамике и њеног истраживања „на терену“, а не прескриптивних одлука елита или апстрактних процедура, што може да има корективну улогу у могућој идеолошкој инструментализацији културе, која би угрозила њену динамичност, отвореност, као и вредности партиципативнсти и разноликости.
Литература:
Абелес, Марк (2014) Антропологија глобализације. Београд: ХХ век.
Алексеева, Татьяна (2012) Стратегическая культура: эволюция концепции, Полис, политические исследования, 5, 130-147.
Ападурај, Арџун (2008) Страх од малих бројева. Београд. ХХ век.
Bloomfield, Alan (2012) Time to Move On: Reconceptualizing the Strategic Culture Debate, Contemporary Security Policy, 33:3, 437-461.
Василијевић, Данијела и Судзиловски, Данијела (2017) Глобализација и национални идентитет – перцепција младих. Глобализација и глокализација. Београд и Косовска Митровица: Српско социолошко друштво, Филозофски факултет Универзитета у Приштини и Институт за политичке студије.
Castells, Manuel (2002) Moć identiteta. Zagreb: Golden marketing.
Липовац, Милан и Димитријевић, Иван (2015) Национални интерес као аналитички концепт: могућност за анализу националног интереса Србије. Српска политичка мисао, 22(4)
Нај, Џејмс (2004). Парадокс америчке моћи – Зашто једна светска суперсила не може сама. Београд: Библиотека дипломатија.
Симеуновић, Драган (2017) Повратак националне државе и судбина глобализације. Глобализација и глокализација. Београд и Косовска Митровица: Српско социолошко друштво, Филозофски факултет Универзитета у Приштини и Институт за политичке студије.
Смит, Антони (2010) Национални идентитети. Београд: ХХ век.
Стојановић, Филип (2017) Концептуализација националног интереса у теоријским поставкама реализма. Годишњак Факултета безбедности, 143-165.
Шнапер, Доминик (1996) Заједница грађана – о модерној идеји нације. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ „ЈАВНИ ИНТЕРЕС У КУЛТУРИ: ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ И ПОЛАЗНИ КРИТЕРИЈУМИ ВРЕДНОВАЊА“ ДР ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА (Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2023). Књига је у целини доступна на: https://zaprokul.org.rs/javni-interes-u-kulturi-teorijske-osnove-i-polazni-kriterijumi-vrednovanja/?fbclid=IwAR23WgBhDNDT5xe93Pq4KO9WM9JXYRzw5g7Qi5yrLZRWqEWa4vwy0nfIRlIв
