Пише: Владимир Коларић
Често нам је потребна самоћа, удаљавање од светске буке, пресабирање, тренутан предах од играња друштвених улога, маски који стављамо пред другима и за друге. Али дуги периоде самоће, који прерастају у усамљеност, такође умеју да буду проблем, јер у самоћи поново формирамо маске, овај пут окренуте самима себи, почињемо да формирамо представе самих себе какве нам, најчешће подсвесно, одговарају, и које се само учвршћују тиме што се их не излажемо проверама, пробама, искушењима, огледалима које нам нуде други.
Ми смо ипак телесна бића, живимо у свету међу људима и то не можемо да променимо. Нисмо неки етерични ентитети који би били самодовољни и ослобођени изазова, од оних који доносе природа и материја, до оних који потичу од других људи.
Наш пут се у овом веку пружа кроз трње и блато материје, телесности, оваквих или онаквих људских односа, различитих изазова, улога и одговорности које се неминовно отварају пред нама. У том смислу, односи да другима нас брусе, помажу нам да се преиспитујемо, доводимо себе у питање, да се не уздижемо и ме гордимо, и да научимо да одредимо своје меру. Да се не вређамо на сваку ситницу, да разумевамо друге, да покушавамо да практикујемо заједништво и смиреност, а не само да га измаштавамо у својој глави, док смо далеко од других и искушења и изазова које нам доносе.
Јер како можемо да говоримо о смирености, уздржању, праштању, ако бежимо од сваке ситуације у којој би имали разлога неком да праштамо или да реагујемо са трпељивошћу и смирењем? То не треба да значи да се искушењима треба излагати, свакако не да би на тај начин демонстрирали неку своју врлину, али ако живимо и односимо се са људима, искушења ће свакако бити. Искушења има и кад смо сами, јер ту су наша сећања, наша прошлост, (по)мисли, унутрашњи дијалози које водимо са онима који физички не стоје пред нама. А то је још већа опасност, јер пошто ти други нису ту, ми их претварамо у аватаре или марионете својих жеља, дајемо им улоге у својој унутрашњој драми, а то може да буде јако опасно и да нас неповратнно одвуче у маглу и понор илузија и самообмана.
А кад су други пред нама, увек се уверамо да они могу да буду и овакви и онакви, да нико од њих није исклесан само из једног комада и да се може свести на било какву схему. Што смо ближи човеку, он је за нас све конкретнији, опипљивији и реалнији, самим тим и сложенији. Јер једно је кад се расправљамо са неким у својој глави, то је заправо утвара коју смо само створили и којој сами пишемо раплике које изговара.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
А када имамо посла са живим човеком, потпуно је другачије. Он просто није лик у нашој причи, већ има своју, и разумевање се одиграва на плану украштања наших прича, одјека и (не)разумевања, а које има одређену динамику и никада није једносмерно. Ако тако гледамо, можда будемо отворени за то да научимо нешто од других, да допустимо да буду светлост на нашем путу, да нам буду утеха и охрабрење, да се радујемо када схватимо да има и бољих од нас, а не само да им завидимо или се због тога самокажњавамо.
Дакле, ако нам је речено како треба да волимо Бога и људе, и да једно без другог не може, морамо да схватимо да је та љубав према људима све само не апстракција, сентимент, него подразумева трење, отпор материјала, овакве или онакве односе, који често нису ни лаки ни угодни, нити подилазе нашим ставовима о самима себи. На так начин се заправо учимо да ни љубав према Богу није тако једноставна ствар, јер наш Бог је личност, а не идеја, теорија, апстракција, два-плус-два-је-четири и било шта слично. То је такође однос који се увек мора одржавати и који одумире ако се у њему не узраста, и који свакако није једносмеран. Бог не реагује на прекидач наших жеља и потреба, као што ни ми нисмо његове играчке, марионете или роботи.
Наша слобода може постојати само уз прихватање да живимо у свету и међу људима, какав год тај свет и ти људи да су. Јер и ми смо тај свет и ти људи, нисмо изнад ситуације и нисмо нити привилеговани нити лишени терета палости.
Слобода је значи ту само ако прихватимо да живимо у свету и међу људима, да живимо у суочавању са сопственим ограничењима и ограничењима других. Јер и наш Бог је живео у том свету, у телу и међу људима и показао нам да тако ипак може, а то значи да и ми можемо, макар и најмањој мери. Да нисмо створени да осуђујемо и одбацујемо створени свет, него да га осветљавамо, преображавамо, да растварамо залеђено море у нама и ходимо, заједно са другима и са целом творевином, ка пролећу васкрсења.
Зато смо овде, а не да би приговарали, кукали и очајавали, него да би светлели колико можемо. А Бог нам је показао да ипак можемо, колико год бледо и недовољно. Јер што би иначе уопште силазио на земљу и остављао нам после себе Утешитеља да нам улива стално нови и нови живот, да не клонемо, док је света? Зашто би се иначе бавио нама, зашто би нас у кракњој линији и стварао, јер на то свакако није био приморан било каквом врстом налога и нужности? На Божију слободу, зато, треба одговорити сопственом, а кад већ наш Бог поред све своје силе и моћи није желео да буде самодовољни усамљеник, иако је то итекако могао, зашто бисмо то били ми?
