Свечовек је наш идеал, наш сан, наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност
Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему. Можда сам ја човек са једном главном мишљу, једним осећањем, једним тоном, једном бојом – чак једно. А он је био мулти – и мyлти. Он није никад био сам. Његово име је Легион. Он је скоро Свечовек.
Ето зашто се Шекспир тако снажно доима нас Словена. Свечовек је наш идеал, наш сан, наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност.
Шекспирово царство
Енглески народ је остао веран панхуманистичком духу Шекспировом. Његов народ покушава да разуме свакога у свету, мистично поштујући у свакоме – као што је и Велики Песник – неки велики закон Васионе, која шаље свакога у овај живот са неком тајном мисијом. Тешко је сазнати која је то мисија човека или нације и изнаћи оно суштинско добро које они можда садрже у себи као оправдање свога постојања. Temeritas est damnare quod nescials! (Смелост je осуђивати оно што не знаш!) – рекао је Сенека. Шекспир је ипак знао, као што знају и Британци, васпитавани на Шекспиру. Њихово начело није да свет униформишу, већ да умноже сопствени дух учењем и разумевањем духа свих других како би били праведни према свима. Њихов пут не води ка Надчовеку, веч ка Свечовеку; не ка Ничеу већ ка Шекспиру.
Они имају шекспирску способност да изаћу из сопствене душе па да неко време носе душу некога странца. Они разумевају много више различитих душа него ико други. Од леденог севера Канаде до вреле и сунчане Индије и Јужне Африке они истовремено и стичу и шире знања, увек спремни пре да уче од других него да друге уче. Молим вас уочите: на њиховим уснама увек лебди питање а не одговор; никада нису тако брзи да одговоре као да питају. Њихово разумевање људске природе и различитих душа нација је огромно. Они се с поштовањем односе према тим различитим душама које настањују њихову велику Империју. Они воле овај мозаик од малих и великих нација, великих и малих држава, оригиналних обичаја, различитих боја и религија – овај мозаик, који они називају Британским Царством. Оснивач овог Царства је, по моме мишљењу, Шекспир. Он је положио темељ, он је дао душу, да, и сам програм за тај велики мозаик. Он, цар Шекспир!
Царство мора бити велико! – био је програм. Шекспиров дух је био гаранција за то. Био је то сувише велик дух да би запосео простор само од једне до друге обале Британског острва. Царство мора бити вишебојни мозаик, повезани multum, не униформисани и досадни unum! Оно је постало таквим. А Царство ипак не сме бити ни гордо ни самодовољно, јер ‘Онај који је горд поједе самога себе’! Оно и није.
Шекспир је био примордијални творац и инспиратор Британскога Царства; Кромвели, Елизабете, Џорџи, Викторије, Питови и Гледстони – то су помоћни градитељи тог великог здања. Смем ли да кажем – Британски свет је велико тело у којем је оваплоћен шекспирски дух? Поседовати такво царство, знати њиме управљати, како с њиме поступати, како га покретати ка прогресу и цивилизацији – за то је потребан специјалан одгој. Такав одгој могао је дати британском народу само Шекспир. Током тристагодишњег периода британске историје мислим да би Шекспир могао да се упореди само са Библијом по утицају на ту историју. (Говорим о нацији као целини – ускогруди патриоти овог острва – ако има таквих – немају ничег заједничког са Шекспиром и више су рушитељи него ослонци славнога Шекспировог царства).
Он лично
Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као свети Павле. Али нема ниједног другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као Шекспир. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античкога бога, лако да сиће са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просјака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света – панантропос, свечовек! Ја се питам: да ли је овај човек могао стварно бити веран пријатељ икоме, или трајан непријатељ икоме?
Човек са ,,музиком у себи”
Шекспир је био човек са “музиком у себи”. У словенском свету нема ниједног човека са “музиком у себи”. У англо-америчком свету постоје таква два – други је био Емерсон. Велики Словени су били обузети болним утиском о људској патњи у овом свету у толикој мери да су сви они посветили свој таленат решавању “социјалног проблема” “људске среће”. Они су сви проповедници и реформатори: Хус, Мицкјевич, Гогољ, Толстој, Достојевски, Соловјев, српска епска поезија, Горки, па чак и Сјенкјевич, који је то на један уметнички начин више него други. “Једна несавршеност показује ми другу, тако да ме терају да искрено презирем самога себе”! То може бити најбоља илустрација негативне стране словенских генија. Сви они су сломљена срца, скршена огледала; свет се не може сасвим јасно огледати у тим огледалима. Њихова писана дела су више вапај и молитва за правду, милосрће, братство, људско саосећање и кротост. Сви они су веровали да људска срећа лежи иза првог брда које дели нашу генерацију од будућности. “Желание блага всему живушему!” узвикнуо је Толстој, тј. “желети срећу свим живим бићима”. То је била suprema lех (врховни закон) његове етике и религије.
Шекспир је био смион до дрскости. То је оно што му Толстој није никада могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Ово је Давид, а оно је Савле – бирај! Ово је Антонио, оно је Шајлок – бирај! Толстој је иза себе оставио секту, као и сви учитељи који проповедају директно и свесно, ангажовано. Шекспир није иза себе оставио секту, већ Човечанство.
Нема књиге (чак ни у Толстоја), сем Библије, у којој је контраст између добра и зла тако пластично приказан као што је у Шекспира. Он је најздравији гениј у историји, најздравији и са највећом унутрашњом хармонијом. Он гледа на живот као на драму, Сви елементи који постоје у свету у неком историјском тренутку (као на пример, у време Перикла, или Цезара, или Хенрија VIII) потребни су као компоненте светске драме у таквом тренутку. Све, свака мисао, реч или осећање важни су само ако су уткани у ту велику драму, у акцију, патњу, заплет. Зло мора бити кажњено, и Шекспир заиста немилосрдно кажњава зло бичем судбине или сопственом иронијом – али зло је ипак неизбежна компонента у драми људског живота на земљи. Зашто? Шекспир не даје oдговор; Библија даје. Наш грех је био почетак наше овоземаљске трагедије, а патња је њена последица. Симболично, када су Адам и Ева напустили Рај, Змија је испузала испред њих. Змија – нешто што пуже – постала је њихов вођа у свет. Да ли је то истина? У саму чињеницу можемо и посумњати, али не и у симбол. Шекспир вам неће дати директан одговор. Он ће вам само показати неухватљиве призоре овог живота и мозаички карактер глумаца на позорници света. Он ништа не проповеда, он само слика, али својим снажним сликањем он веома потврђује Библију у свему што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и што највише у њој надахњује. Он је био и још увек јесте друга Библија за своју нацију и све своје обожаваоце. Откако је Библија донесена у Велику Британију није било сличног свељудског документа који се читао на овом острву као што је Шекспир.
Шекспир је панантропос – на руском: Всечеловек – и то епски. Достојевског бисмо можда могли назвати лирским панантропом. То је разлог зашто ове две велике расе, Англо-Саксони и Словени, толико тајно гравитирају својим душама једни према другима, упркос свим могућим привременим разилажењима у политици. Њихов идеал је исти – свељудски. Само је изражавање њиховог идеала различито.
У прослави тристагодишњице Великог Песника Велике Британије, словенски свет ће још једном осетити најдубљу захвалност и бескрајно дивљење према Шекспиру, епском панантропу, у чијем чаробном језику Словени налазе најјаснији израз и сoпствене душе, да, своје панхуманистичке душе, за коју ни једно Божије створење на земљи није одвећ мало да би требало бити одбачено, а никаква људска слава толико велика да би се поредила са славом Божијом.
Извор: Патмос
