Пише: Влада Станковић
Јасно је и из опрезних дипломатских саопштења да је отказивање посете Тајипа Ердогана Вашингтону знак озбиљнијих политичких неслагања између турског председника и америчке администрације и почетак једног новог циклуса политичког ценкања по коме је Ердоган тако добро познат.
У сенци рата у Украјини, сукоба у Гази и покушаја грузијске владе „белорусизације“ ове земље доношењем кремљинског закона о такозваним страним агентима, остала је дубоко закопана у извештајима вест о отказивању посете турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Белој кући, већ најављена за 9. мај. Ова толико жељена потврда Ердогановог значаја на светској политичкој сцени, коју је својом посетом Вашингтону у марту осигурао – тако се чинило – још увек релативно нови министар спољних послова Турске Хакан Фидан, отказана је врло пажљиво, без посебних објашњења ни са турске ни са америчке стране. Из Вашингтона је кратко прокоментарисано да је Ердоганова посета Белој кући одложена, док је са турске стране једино објављено да се већ испланирани пут у Америку неће остварити због густог распореда и обавеза турског председника. Сасвим је јасно и из ових опрезних дипломатских саопштења да је отказивање посете Тајипа Ердогана Вашингтону знак озбиљнијих политичких неслагања између турског председника и америчке администрације и почетак једног новог циклуса политичког ценкања по коме је Ердоган тако добро познат.
Подршка Хамасу и избори
Од јануара 2021. године, када је Бајден преузео функцију председника, врата Беле куће била су чврсто затворена пред Тајипом Ердоганом. Супротно томе, за четири године председниковања Доналда Трампа турски председник је био радо виђен гост у Вашингтону, уживајући политичко гостопримство човека са којим је био повезан и приватним економским интересима. Већ готово три и по године, међутим, из Вашингтона је стизала само порука Бела кућа јок – упркос бројним покушајима да до ње дође и пре, а посебно након председничких избора прошлог маја. Чак и након што је после своје изборне победе Ердоган уз подршку Америке значајно отоплио односе са суседном Грчком и тиме одустао од свог обећања 2022. да се више никад неће срести са грчким премијером Киријакосом Мицотакисом, које је изразио већ чувеном паролом „Мицотакис јок“, све до Фидановог разговора са Блинкеном у марту није било могуће заказати Ердоганову свечану посету америчкој престоници. Изненадно отказивање дуго и брижљиво планиране посете стога указује не само на поремећај односа две државе, већ и на велико политичко комешање унутар саме Турске.
У тренуцима када се чинило да је Ердоган својим пристанком на улазак Шведске у НАТО савез коначно придобио америчку администрацију за себе, упорна и отворена подршка турског председника Хамасу довела је до нових политичких шумова на релацији Анкара–Вашингтон. Награђен коначним одобрењем Вашингтона за куповину Ф-16 авиона због своје подршке, ма како закаснеле, укључивању Шведске у савез чији је Турска члан још од 1952. године, две године пре рођења турског председника, Ердоган и најпре његов министар спољних послова Фидан очекивали су и друге знаке благонаклоности са друге стране Атлантика. Велики политички шамар који су турски председник и његова већ више од две деценије владајућа Партија правде и развоја доживели на локалним изборима 31. марта ове године унели су додатну динамику у саму турску политику и довели до додатног опреза посебно америчке дипломатије, невољне да већ остарелом и ипак политички посрнулом Ердогану пружи било какву подршку.
Пораз на локалним изборима довео је Тајипа Ердогана пред још једну политичку раскрсницу у његовој дугој владавини Турском и још дужој политичкој каријери. Познат по вештим и наглим променама политике, које неретко и његове најближе сараднике изненаде, Ердоган је ипак током читавог свог бављења политиком остао веран неким основним начелима: идеји снажног турског национализма у који је укључен као кључни елемент ислам, насупрот политичкој догми оснивача турске републике Кемала Ататурка; и идеји Турске као светске силе која суштински доминира читавим простором некадашњег Османског царства и претендује да има водећу улогу у муслиманском свету. Ове стратешке идеје, праћене схватањем о сопственој историјској улози која га сврстава тик уз султана Мехмеда Освајача, који је заузимањем Цариграда 1453. године створио светску империју, Ердоган није никада напустио, ма колико пута да је мењао тактику и склапао краткотрајне политичке савезе. Након пуне две деценије на власти у Турској, нема никакве сумње да је Ердоган великим делом остварио прво начело, сада дубоко укорењено чак и међу његовим најжешћим политичким противницима, као и да је покренуо читав државни апарат огромне турске државе како би остварио друго начело. Ови успеси, међутим, нису дошли без велике економске цене за грађане Турске, али ни без велике политичке цене за самог Ердогана.
Економија без помоћи Алаха
Ердоганово економско чудо из прве деценије овог века одавно су заменили за Турску уобичајени економски пад, инфлација и незадрживи губитак вредности турске лире. Тврдокоран у својим ставовима који добрим делом почивају на верским убеђењима, Тајип Ердоган је све до мајских избора претходне године упорно одбијао да прихвати стварност и једноставну математику, очекујући чудо и подршку посрнулој економији директно од Алаха. Тек након тих избора, принуђен да се отараси својих синова и зетова како би придобио преостале верне професионалце и стручњаке и у економији и у дипломатији, Ердоган је пристао да препусти вођење економске политике свом некадашњем министру Мехмету Шимшеку, под чијим је вођством и Турска централна банка постепено повећала камате са нестварно ниских 8,5 на и даље недовољних 50 одсто у претходним месецима. Упркос овим мерама, инфлација је чак и по званичним државним статистикама наставила да расте чак и у поређењу са претходном годином у којој се у фебруару одиграо катастрофалан земљотрес, а турска лира наставила да свакодневно губи вредност. Чак и искусни економски стручњак какав је Мехмет Шимшек убрзано губи поверење у Турској, посебно након недавних изјава да је инфлација од званично преко 70 одсто годишње у складу са његовим економским планом и да ће до краја године успети да је заустави на око 30 одсто у шта, чини се, ниједан грађанин Турске не може лако поверовати.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Али економија је само један од проблема са којима се Тајип Ердоган суочава након тешког пораза на локалним изборима 31. марта ове године. Много озбиљније тешкоће за њега и његову партију након његовог неумитног политичког краја који се ипак приближава, представља нова политичка рачуница коју су ови избори донели. Након траљавог наступа Ердоганових уједињених противника на председничким и парламентарним изборима претходне године, подмлађена Републиканска народна партија је по први пут однела апсолутну победу по броју гласова на територији читаве Турске и освојила власт у десетинама највећих и најважнијих градова. Са друге стране, једна нова екстремно националистичко-исламистичка партија одузела је Ердогановој партији велики део гласова, освајајући у руралним областима Турске између 20 и 25 одсто гласова и тиме представљајући изазов за „оца нације“, којим се Тајип Ердоган одавно прогласио.
Екстремни националисти
Реч је о Новој партији благостања коју предводи Фатих Ербакан, син некадашњег происламистичког премијера Неџметина Ербакана, кога је управо због таквих ставова турска војска свргла са власти 1997. године. Млађи Ербакан, инжењер по занимању, са својих 45 година представља потпуно нову снагу на турској екстремној националистичкој сцени, потпуно потиснувши Ердогановог верног савезника истих ставова Девлета Бахчелија, председника Партије националистичког деловања, који је турском председнику дуго служио као политичка заштита од екстремиста у унутрашњој политици и као оправдање за сопствену националистичку политику у спољној политици и плашење најпре европских дипломата.
Практично преузевши политичко наслеђе свог оца Неџметина, који је предводио Партију благостања, Фатих Ербакан је већ у свом првом наступу показао моћ исламско-националистичких снага које је сам Ердоган ослободио на турској политичкој сцени. Уз Ердоганову подршком још 2010. основан је државни универзитет који је понео име Неџметина Ербакана, кога је турски председник видео као своју политичку претечу – иако се потрудио да државни универзитет са његовим именом буде основан још раније, већ 2006.
Сада је Ердоганово поигравање најпримитивнијим национализмом и политичким исламом, без обзира на његово стварно веровање у ове идеје, дошло на политичку наплату. Генерације стасале за време Ердоганове пропаганде престају да верују у њега као носиоца тих идеја и окрећу се млађим и – подразумева се – екстремнијим политичарима, које предводи Фатих Ербакан. Стога је Тајип Ердоган принуђен да се и сам у потпуности преда екстремизму који је толико дуго подгревао, па тако и у односима са Израелом и Хамасом, који одавно представљају једну од основа његове стварне, али и емотивне политике. Ердоганови непрестани напади на Израел, а затим и на Америку, представљају суштину његових убеђења која је само често успео да прикрије својом политичком вештином. Ни дугодневне посете Турској помоћника америчког државног секретара Џона Баса, некадашњег амбасадора у Анкари, које су се одиграле претходних недеља на трагу пођеднако дуготрајних полутајних посета његове претходнице Викторије Нуланд, нису могле да одговоре Ердогана од тога да угости у Истанбулу лидере Хамаса и да истовремено прекине све трговинске односе са Израелом – тиме наносећи огромну штету и иначе уздрманој турској економији.
Ни суптилна дипломатија некадашњег Ердогановог шефа турске тајне службе а сада министра спољних послова Хакана Фидана није могла да утиче на већ ирационално мегаломанску политику турског председника. Стога је и порука из Вашингтона са садржајем „Бела кућа јок“ била потпуно очекивана, баш као што је очекивано и већ осетно политичко комешање унутар саме Турске, које ће ускоро постати само још снажније.
Извор: Нови Магазин
