Мишел Фуко у књизи „Надзирати и кажњавати – Настанак затвора“, структуралистички прецизно, показује како се методологија кажњавања постепено помјерала са тијела на човјекову душу.
„Физичка патња и телесни бол нису више саставни елемнти казне. Кажњавање се од вештине изазивања неподношљивог бола претворило у економисање укинутим правима. Ако је правосуђу још потребно да управља телом осуђеника то ће се вршити издалека, на прикладан начин, у складу са строгим правилима и са неким много ՚вишим՚ циљем. Последица те новонастале уздржаности јесте да џелата, непосредног анатома патње, замењује читава чета стручњака: надзорници, лекари, капелани, психијатри, психолози, васпитачи; већ самим својим присуством крај осуђеника, они правосуђу певају хвалоспеве који су му потребни и јемче му да тело и бол нису крајњи циљеви његове казнене делатности.“ (М. Фуко)
Заиста, кажњавање, управо, злостављање душе у прошлом, „звијер-вијеку“ достигло је своје застрашујуће размјере, што се поготово могло пратити кроз оснивање (конц)логора, политичких затвора, тамница, казнено-поправних домова и сваковрсних институција (!) за одвикавање од Бога, слободе, слободног мишљења, пољопривреде – буквално од свега што у датим околностима није било уколопљено у текући план и програм.
У нашем вијеку таква пракса „дисцилиновања“ душе настављена је дјелимично кроз рад политичких странака, невладиних организација, медија, и других разноврсних удружења истомишљеника који имају један једини задатак да: злостављају неистомишљенике. У томе се састоји и основни парадокс наше егзистенције. Комуникација никада није била бржа, повезивање људи ствар је једног „клика“ на дисплеју телефона, али то нас је довело у психопатску размјену монолога. „Наметати своју вољу другима је насиље; наметати самог себе, врхунац је насиља“ – тако је прије неколике хиљаде година мислио мудри Лао Це. Данас би вјероватно једино могао да закључи да у овом свијету, што га љупко називамо Метаверзумом, осим насиља ничег другог и нема.
Један савремени мудрац каже: „Метаверзум може бити виртуелан, али утицај ће бити стваран“. У томе је, дакле, јад(ац). Прикивање тијела за столицу, удобну рачунарску фотељу, своди тијело на пуки инструмент, на безвриједност. М. Н. Епштејн је почетком овог вијека предвиђао да „тело ће ՚изаћи из употребе՚ као коњ или парна машина у доба електрике, и почеће да се заборавља као извор најдубљих и најинтимнијих доживљаја, као стециште човекове самосвести, као вредоносна основа цивилизације“.
Умјесто својим ногама, човјек врховима својих прстију спроводи своје једино кретање, своје једино ходошаће у свијет виртуелност. Па ако се и заломи да стоји на неком тргу, он ту заправо и не борави, јер душа је његова на једном љепшем мјесту, на „виртуелној агори“. Дошло је, дакле, до укидања основне људске комуникације на релацији: душа – тијело. Човјек је просто речено „поцијепан“, као јунаци из Андрићеве „Проклете авлије“. Каже се да је овај Андрићев роман заправо прва књига о Голом отоку. Чини се да би била савршен примјер и за оно о чему је Фуко писао у својој књизи о настанку затвора. У „Прколетој авлији“, колико памтим, нема примјера неког физичког кажњавања, али постоји незаборавно лице Карађоза, злостављача, мучитеља душе, коме је свеједно да ли је осуђеник крив или невин, само ако има душе – одлична је роба за иживљавање, за контролисање.
Недавно су популарне друштвене мреже Фејсбук и Инстаграм постале дио јединствене платформе Social metaverse company – META. Идејни концепт (алгоритам) омогућава „ново свитање“, неко ново имерзивно искуство бивствовања. МЕТА је постала наше алтернативно небо, наш Метаверзум који закалања поглед на онај стари Универзум, на коме смо могли бар звијезде да мотримо. Али овај „Нови Јерусалим“ умногоме личи на оно Карађозово позориште сјенки, само што у дигиталном позоришту нема публике јер сви смо постали учесници. У позоришту сјенки то се још зове и – марионете.
Милорад Дурутовић
