На Твитер (Х) профилу младог италијанског писца и преводиоца Винченца Латроника (1984) у опису стоји „живи у Берлину и пише тужне књиге“. И његов четврти роман „Савршенства“ може се окарактерисати као прилично тужан, иако његовим јунацима не фали баш ништа
Ана и Том су млади професионалци, миленијалци који удобно живе у Берлину, у осветљеном стану са пуно биљака који изгледа као да је испао са неке слике са Пинтереста, често обилазе алтернативне изложбе и повремено путују на најлепша места у Европи (али, наравно, помало забачена, свакако не тамо где иду сви туристи) где праве привлачне албуме за Инстаграм; на Фејсбуку и даље прате шта раде пријатељи које су оставили у домовини (у неименованој јужноевропској земљи), преко Твитера учествују у питањима која су од животне важности – ко ће победити на америчким изборима, и шта ће бити са одрживим изворима енергије. Викендом понекад волонтирају (или бар док им се не учини да више сметају него што помажу), понекад иду на дивље журке у клубове попут контроверзног Китката где остају све док не нађу изговор да се врате кући, пре него што се било шта контроверзно деси. У свету Тома и Ане, не постоји јасна разлика између слике и стварности, и она јунацима који очајнички покушавају да воде аутентичан живот непрекидно измиче.
Ова трагедија тихе, неиспуњене, савршене свакодневице је на неки начин горча и од Боваријеве „Мадам Бовари“. За јунаке ове генерације нема ослобођења од разблажене долче вите и залудне, млаке журке која се не завршава, и нема бега чак ни кроз драматичне (ако и испразне) гестове какви су допуштени Флоберовој јунакињи. Латроникови јунаци плутају бесциљно кроз предивне берлинске или лисабонске или сицилијанске дане без краја, збуњени зашто не осећају све оно што њихове сопствене слике са друштвених медија обећавају. „Савршенства“ је тужна и нежна књига која без осуде каталогизује промашаје и заблуде једне целе генерације, сувише заштићене код куће, помало слуђене интернетом уз који су одрастали, заведене обећањима о савршеном животу, космополитској Европи, једнакости и савршеним градовима којима се вечно може лутати у младости која се никад не завршава. Квака је, ипак, у томе, да се све завршава. И поред тога што је овај кратки роман прецизна, готово клиничка критика миленијалских навика и нахођења, у исто време је и тужна слика људске душе која тежи за срећом коју је тешко разумети. И мада је јунаци не проналазе, читалац ће, парадоксално, у овој књизи свакако препознати тиху и сетну лепоту у пролазности, у бележењу задовољства малих свакодневних ствари које чине живот, и нестају такорећи још док су нам у рукама.
Настасја Писарев
Превод: Јелена Брборић
Извор: Дневник.рс
