Ако се модерно европско друштво има чиме похвалити, међу такве ствари бисмо морали убројати изградњу јаких институција грађанског друштва и научни (медицински) увид у то колико моћ сузбијања и ограничења основних животних нагона доприноси зрелости појединца и друштва. А ова два достигнућа, наизглед настала у одвојеним сферама људског постојања (политика и наука) веома су повезана и условљена једно другим. Оно примарно, дјетиње ”Ја желим” и ”То је моје”, од почетка наших појединачних и колективних егзистенција морало је да претрпи неку стегу како би омогућило суживот разних жеља на једном простору. И ето, то би била држава – много прије ”плавога неба”, ”сињега мора” и ”тврдих брда”. Заједнички договор или друштвени уговор око вриједности које ће свима донијети једнака права и могућности, а да опет (супротно комунистичким утопијама) не морамо нити можемо сви бити истовјетни ни по производу ни по потрошњи.
Личи на протест, а у ствари је борба за синекуре (Фото: „Новости“)
Када је у питању наша држава Црна Гора, њени грађани могу бити мање или више емотивно везани за географију и историју овог поднебља, али је потпуно јасно да су данас живи становници ове земље, рођени у држави као друштвено-правном систему, а не као у фолклорном друштву или историјском институту, а још мање не као у – групи ултра навијача који скандирањем свом, и псовањем туђег тима чине себи највећи могући ужитак. Ужитак, који превазилази потребу са сагледавањем реалног резултата на семафору. Наравно (треба да) има и тога.
Збиља је лијепо видјети када цио стадион пјева химну, или када пуна црквена порта говори ”Оченаш” – али државу треба посматрати у оном оквиру који обухвата све њене становнике. Оквиру који их не може и не смије сабирати око емоција него око правила и прописа. Емоције (иначе кварљива роба у рукама политике) треба оставити културно-умјетничким дружинама, разним ”матицама”, промоцијама, вјерским и спортским друштвима, романтичним разговорима у парку, пригодним академијама, јубилејима и изложбама, свадбама и сахранама… и онда ће, са њима, сама држава бити испуњена бројним разноликостима. Треба обезбједити простор за несметано упражњавање свакојаких емоција, али држава се одликује законом, а свадба – пјесмом.
Протест „патриота“ у Бару (Фото: Барски портал)
Као класични примјер анти-државног дјеловања управо видим онај недавни скуп ”умјетника” испред Владе. Они су том приликом оптужили министарку Братић да ради против ”свега црногорског”. Том приликом присутни нијесу могли да наведу нити један државни пропис који је министарка евентуално прекршила, него су, ношени емоцијама, приписали издају оној која је, могуће, у пролазу, између редова своје државне службе, показала другачију емоцију од њихове. Емоције министарке Братић заиста могу доћи под осуду њених суграђана у смислу мањег броја гласова које ће политика коју она представља побрати на сљедећим изборима, или у смислу бојкота њеног јавног дјеловања (пребациш канал на тв кад је угледаш, не идеш на манифестације које она отвара…) али да тражиш од ње оставку, и да њену емоцију, ма каква год она била, ”читаш” као противника држави? Е па ти си онда тај… издајник државе. Државу хоћеш да срозаш са висина њеног уставног поретка на низину ријалитија ”Великог брата” из кога се, гласањем публике, избацију мање симпатични ликови.
Ако, наравно, из цијеле приче изузмемо све оне којима је ово савршено јасно, само се боре за паре које понестају и привилегије које имају, а нијесу их заслужили – онда остаје један, вјерујем, ипак мањи дио грађанства кога треба стрпљиво али упорно просвијетлити да је дуг пут од импулса ”Ја желим” и ”Ово је моје” до задовољене тежње над власништвом. Или да, рецимо, конструкција ”Ово су градили моји ђедови”, ”Овуда су пролазиле наше бабе” има једнаку употребну вриједност пред Цетињским манастиром, као и пред жељезничком пругом Подгорица – Никшић, уколико немамо јасан папир или доказ да баш ја, или баш ми, посједујемо камен из црквене порте или шину из поменуте пруге, у свом неприкосновеном власништву.
