Пише: Виџеј Прашад
Превод: Журнал
Самар Абу Ел Уф, добитница награде World Press Photo за 2025. годину за фотографију испод, објавила је на свом Инстаграм налогу да је блиски пријатељ њеног сина, Сами Шукур, убијен док је „отишао да потражи брашно како би прехранио себе и своју породицу.“ Самар је снимила Самијеве фотографије са матурe непосредно прије почетка геноцида у октобру 2023. године.
Самијева породица посједује једну од најпознатијих фирми у Палестини која је производила халву с тахинијем. „Једна од најбољих у Гази,“ написала је Самар. Додала је да је Сами „страдао под пљуском метака; звук је био језив… Ми нисмо само бројке; сваки од нас је једна прича.“
Ушли смо у посљедњи квартал 2025. године. Вријеме не пролази — оно јури, као да нас гоне. И то не било какви коњи, већ коњи апокалипсе. Није то слика љепоте и слободе што је краси ливаде, већ слика ужаса што нас прождире.
Куда год се окренеш, наслућује се присуство крајње деснице, посебне сорте, која све гласније корача ка власти. Њени вођи јашу као у битку, у пуном галопу.
Али ти вођи немају никакво рјешење за кризе у којима се давимо. Напротив — као да у њих сипају уље, распламсавајући већ разгоријелу ватру. Умјесто да гасе пожаре, они отварају врата паклу.
Негирају климатске промјене, газе по људском достојанству. Проповиједају штедњу што се своди на пљачку сиротиње и гурају нас све ближе новим ратовима. Намећу лудило као норму, а разум гурају у мрак. Угушују друштво, задављују слободу.
Савјесни људи широм свијета згрожени су што ова десница добија све више присталица. Tricontinental: Institute for Social Research дубински је проучио тај успон.
Они показују да коријен те идеологије лежи у распаду заједништва, у процвату институција и група које подстичу њихов свјетоназор — нових облика вјерских заједница, сиве економије, свега онога што се развија у празнинама на које је друштво дигло руке. Истовремено, радничке и сељачке организације — некада стубови народног отпора — данас су у рушевинама.
Дио нашег закључка јесте да је политички суноврат социјалдемократа и либерала — који су прихватили неолибералну политику штедње — створио плодну подлогу за широку подршку коју данас ужива крајња десница.
Без признања те истине, и без враћања на вриједности и програме које су заступали прије неолиберализма, не можемо очекивати да ће социјалдемократе и либерали бити значајни савезници у борби против ове посебне врсте крајње деснице.
Суочен са неспособношћу социјалдемократа и либерала широм свијета да изврше тако потребну обнову, као и са њиховим поразним ћутањем — посебно у земљама Глобалног Сјевера — пред израелским геноцидом над Палестинцима, написао сам „писмо“ које слиједи у наставку. Упућено је онима који, упркос свему, и даље вјерују у те социјалне снаге.
Обраћам се социјалдемократама и либералима, људима који сједе у странкама чија имена садрже ријечи које сами свакодневно понижавају — Лабуристичка (у Великој Британији), Зелени (у Њемачкој), Демократска (у Сједињеним Државама) и Либерална (у Јапану).
Предали сте се. Оно мало „неутралности” што је држава некада имала у класној борби између капитала и рада — нестало је. Државу сада несметано управља олигархија, прописи су сведени на минимум, а радничка права практично укинута.
Гледали сте, без ријечи, како та иста олигархија пали темеље друштва: уништава фабрике, одвози машине у земље гдје је радна снага јефтинија и профитира на земљишту бивших производних погона кроз шпекулације. У пустоши коју су оставили више нема посла — само послушничке услуге за ћуди олигарха и „уберизовани“ послови гдје једни другима продајемо осредње услуге.
Увијек сте изнова позивали компромитовану државу да смањи порезе и смањи социјалну заштиту — баш у тренутку кад незапосленост и сиромаштво расту.
Стара либерална идеја о помоћи онима на маргинама друштва растворила се у киселини индивидуализма и личне амбиције. Новчана средства која су некад била намијењена за социјалну заштиту, данас испаравају у финансијске тржишне мехуре — трку олигарха ка титули првог трилионера.
Оно што је некад циркулисало кроз порески систем, сада је заглављено у берзанској коцкарници. Весело цикање богатих прекрива крик сиротиње.
Подстакли сте државу да се болесно веже за трговце оружјем и њихову смртоносну робу. Оружје прождире сваки друштвени уговор, кидајући обећања која је модерна држава дуговала својим грађанима.
На улицама — породице које просе залогај хљеба. А високо изнад њих, у управним одборима, склапају се срамни послови са новцем народа и фабрикама оружја. Вриједности једног друштва више не живе у његовим уставима — они су одавно испражњени — већ у буџетима који су толико наклоњени војној индустрији да за социјалну заштиту једва да ишта преостаје.
Дозволили сте да се развије култура суровости — да полиција постане звијер против грађана, да бијесни мушкарци ућуткују жене, да глад кидише на већ исцрпљене крике празног стомака.
И све је то сада постало „нормално“ — лице модерне цивилизације. Ви сте томе дали подршку. Ви сте то озваничили. Скривени иза својих „друштвених ставова“, либералности према овом или оном питању, својих повремених појава на Паради поноса или шетњи за Дан жена, заборављате геј мушкарца који умире од ХИВ/АИДС-а без приступа лијековима, или жену која нема гдје с дјецом кад њен дом постане мјесто страха.
Ваш либерализам је доживио крах. Данас не постоје либерални филозофи који нису затворени у академске кругове, заробљени у апстрактним анализама које немају додир са стварношћу. Ваши мислиоци створени су за телевизијске студије — тон на лицу не служи само да би их екран боље приказао, већ и да пригуши сваку мисао. Свјетлост не долази ни споља ни изнутра. Ваш либерализам је маркетинг, а не мисао.
Класична фашистичка култура била је култура смрти, лажне величине и правог насиља. Она је била радикални раскид — и са претходном либералном културом, и са културом радничке класе и сељаштва, које су се градиле кроз дугу борбу и солидарност.
Култура ове нове крајње деснице, „посебне врсте“, није ништа више од изопаченог одраза неолибералне културе. Она нема своје лице. То је излизана копија, напукло огледало неолибералних снова и жудњи, претјерана и празна. Трамп није Хитлер — он је домаћин ријалитија The Celebrity Apprentice, гдје не проглашава народне непријатеље, већ хладно изговара: „Отпуштен си.“
Глобални Сјевер, који је постао жариште ове посебне деснице, натопљен је декаденцијом и опасношћу. Из њега више не долази никаква нова мисао. Он нема своје интелектуалце — ни сјенку оних које је фашизам некад имао, попут Ернста Крика, Мартина Хајдегера или Карла Шмита.
Опасност није апстрактна — она долази од оних који располажу војном моћи способном да уништи цијели свијет. Глобални Сјевер и његови савезници у НАТО-у стоје иза скоро 80% свјетске војне потрошње. Сједињене Државе саме имају више од 900 војних база широм планете, укључујући и многе на тлу Европе.
Очекујемо ли вођство од либерала и социјалдемократа из Глобалног Сјевера — заваравамо се. То је лажна нада. Вођство морамо тражити у нама самима, у нашим традицијама и нашим покретима. Боримо се да поново удахнемо живот нашим културама, да продубимо сопствене теорије и филозофије, да се ослонимо на властите мислиоце.
Ово је борба која иде далеко даље од избора. Морамо изградити унутрашњу снагу да одбацимо лажни национални понос и туђу одјећу коју нам нуди компромитовани либерализам са Сјевера.
Крајња десница јесте застрашујућа, али је само екстремнији облик онога што већ видимо код технократских либерала и „мирољубивих“ зелених који ће прије потрошити милијарде на војску и отплату дугова, него на стварне потребе човјечанства.
Виџеј Прашад је индијски историчар, уредник и новинар. Ради као главни извјештач и сарадник у организацији Globetrotter, уредник је LeftWord Books и директор института Tricontinental: Institute for Social Research. Такође је и виши сарадник на институту за финансијске студије Chongyang, на Народном универзитету у Кини. Аутор је више од двадесет књига, укључујући The Darker Nations и The Poorer Nations. Његове најновије књиге су Struggle Makes Us Human: Learning from Movements for Socialism и, заједно са Ноамом Чомским, The Withdrawal: Iraq, Libya, Afghanistan and the Fragility of U.S. Power.
Извор: Consortium News
